Дијалог оца и сина, традиције и модерности

Цртеж у архитектури није само скица или техничка припрема, већ кључно средство истраживања, промишљања и стварања. Цртежи значајних словеначких пројектаната, оца и сина, Марјана и Марка Мушича, доказују да архитектонска идеја настаје између интуиције и анализе, између традиције и савремености, личног израза и просторног рада, рекао је председник САНУ академик Зоран Кнежевић поводом изложбе „Марјан и Марко Мушич: уметност архитектонског цртежа”, која је отворена у Галерији науке и уметности и траје до 30. маја. На њој је представљена и истоимена монографија САНУ која је објављена поводом 110 година од Марјановог рођења и 30. годишњице његов смрти.

„Посебан нагласак у радовима које је за ову поставку изабрала Словеначка академија наука и уметности, стављен је на чињеницу да ручни цртеж у доба дигиталног пројектовања остаје незаменљив, јер омогућује најнепосреднији контакт између мисли архитекте и форме која настаје. Изложба истовремено осветљава сродности и различитости између стваралаштва две генерације и отвара питање шта у архитектури остаје суштинско, трајно и људско. Она пружа увид у једно столеће архитектонског цртежа и у стваралачки дијалог двојице великих пројектаната, од којих старији, као отац, подстиче нову визију стварања код оног млађег, свог сина”, навео је председник САНУ приликом отварања изложбе.

Архитекта и професор Марјан Мушич рођен је 1904. у Новом Месту, за чију реконструкцију градског језгра је касније заслужан, а томе претходе цртежи старих здања његовог родног града. Као шеф Љубљанског грађевинског завода, имао је водећу улогу у организовању обнове словеначких градова уништених у Другом светском рату. Још пре рата Мушич се истакао учествујући у пројекту изградње првог љубљанског облакодера 1931. године. У рестаурацијама и реконструкцији, иначе, велика инспирација била му је италијанска архитектура. Од 1946. почео је да предаје историју архитектуре на Универзитету у Љубљани. Добитник је Прешернове награде за животно дело и почасни је грађанин Новог Места.

У богатој биографији, наводи се и да је шездесетих година прошлог века био укључен у спасавање египатских храмова и дрвених споменика Нубије, којима је претило потапање, да је показао велико интересовање за класичну грађевинску традицију и традиционалну словеначку архитектуру породичних кућа, укључујући и конзервацију и рестаурацију у проучавању словеначких сеоских кућа. У монографији се наводи и да цртеж за Мушича потпуно превазилази улогу помоћног алата и да се успоставља као фундаментално оруђе архитектонског истраживања, као својеврсна лабораторија мисли једног пројектанта у којој он експериментише са односима између идеја и материјализације, историје и модерности. Управо зато, сматра се да Мушичеви цртежи немају ефекат радних белешки, већ да су високо артикулисани облици архитектонског мишљења.

„Мушич цртеж није практиковао као активан процес у ком се већ завршене идеје преносе на папир, већ се идеје тек појављују у том преносу”, наводи се у монографији.

Стручњаци се слажу да је Мушич пројектовао мање него што је судећи по цртежима желео, али да је то радио изузетно. Познато је да је цртеже интензивно користио у свом пројектантском раду, посебно у његовим почетним фазама. Користио их је у тражењу најоптималнијег архитектонског решења, што му је помогло да управо у родном Новом Месту између 1948. и 1965. године створи једну од најсвеобухватнијих архитектонских целина у Словенији. Сматра се да је својим цртежима управо утицао на даљи урбани развој родног града.

Марко Мушич је један од најзначајнијих словеначких архитеката друге половине 20. и почетака 21. века. Сматра се да је његов рад синтеза модернистичке архитектонске мисли, симболичке дубине и изразите просторне поетике. Његов опус током последњих шест деценија сматра се једним од врхунаца савремене словеначке и средњоевропске архитектуре. Рођен је у Љубљани 1941. и био је студент Едварда Равникара, средишње личности словеначког архитектонског модернизма, и ученика Плечника и Ле Корбизјеа.

Био је добитник Фордове стипендије, па је после постдипломских студија у Данској, био и амерички ученик код Луиса Кана, једног од најутицајнијих архитеката 20. века. Комбинујући три школе, шездесетих и седамдесетих створио је низ културних центара и домова – у Колашину, Босанском Шамцу, Никшићу, Скопљу и Битољу, а која се убрајају међу кључна дела југословенског модернизма.

Како нам је на отварању београдске изложбе овај данас 85-годишњак рекао, следећи очеве стопе и његово порекло, пројектовао је аутобуску станицу и библиотеку у Новом Месту, као и цркву у Дрављу, а учествовао је и у обнови словеначког Народног музеја Плечникове палате и Централне техничке библиотеке у главном граду Словеније.

„Његова меморијална архитектура одликује се симболичком дубином и изузетном просторном драматургијом”, сматра академик Јожеф Мухович. Марко је, такође, добитник награде за животно дело.