Dijalog oca i sina, tradicije i modernosti

Crtež u arhitekturi nije samo skica ili tehnička priprema, već ključno sredstvo istraživanja, promišljanja i stvaranja. Crteži značajnih slovenačkih projektanata, oca i sina, Marjana i Marka Mušiča, dokazuju da arhitektonska ideja nastaje između intuicije i analize, između tradicije i savremenosti, ličnog izraza i prostornog rada, rekao je predsednik SANU akademik Zoran Knežević povodom izložbe „Marjan i Marko Mušič: umetnost arhitektonskog crteža”, koja je otvorena u Galeriji nauke i umetnosti i traje do 30. maja. Na njoj je predstavljena i istoimena monografija SANU koja je objavljena povodom 110 godina od Marjanovog rođenja i 30. godišnjice njegov smrti.

„Poseban naglasak u radovima koje je za ovu postavku izabrala Slovenačka akademija nauka i umetnosti, stavljen je na činjenicu da ručni crtež u doba digitalnog projektovanja ostaje nezamenljiv, jer omogućuje najneposredniji kontakt između misli arhitekte i forme koja nastaje. Izložba istovremeno osvetljava srodnosti i različitosti između stvaralaštva dve generacije i otvara pitanje šta u arhitekturi ostaje suštinsko, trajno i ljudsko. Ona pruža uvid u jedno stoleće arhitektonskog crteža i u stvaralački dijalog dvojice velikih projektanata, od kojih stariji, kao otac, podstiče novu viziju stvaranja kod onog mlađeg, svog sina”, naveo je predsednik SANU prilikom otvaranja izložbe.

Arhitekta i profesor Marjan Mušič rođen je 1904. u Novom Mestu, za čiju rekonstrukciju gradskog jezgra je kasnije zaslužan, a tome prethode crteži starih zdanja njegovog rodnog grada. Kao šef Ljubljanskog građevinskog zavoda, imao je vodeću ulogu u organizovanju obnove slovenačkih gradova uništenih u Drugom svetskom ratu. Još pre rata Mušič se istakao učestvujući u projektu izgradnje prvog ljubljanskog oblakodera 1931. godine. U restauracijama i rekonstrukciji, inače, velika inspiracija bila mu je italijanska arhitektura. Od 1946. počeo je da predaje istoriju arhitekture na Univerzitetu u Ljubljani. Dobitnik je Prešernove nagrade za životno delo i počasni je građanin Novog Mesta.

U bogatoj biografiji, navodi se i da je šezdesetih godina prošlog veka bio uključen u spasavanje egipatskih hramova i drvenih spomenika Nubije, kojima je pretilo potapanje, da je pokazao veliko interesovanje za klasičnu građevinsku tradiciju i tradicionalnu slovenačku arhitekturu porodičnih kuća, uključujući i konzervaciju i restauraciju u proučavanju slovenačkih seoskih kuća. U monografiji se navodi i da crtež za Mušiča potpuno prevazilazi ulogu pomoćnog alata i da se uspostavlja kao fundamentalno oruđe arhitektonskog istraživanja, kao svojevrsna laboratorija misli jednog projektanta u kojoj on eksperimentiše sa odnosima između ideja i materijalizacije, istorije i modernosti. Upravo zato, smatra se da Mušičevi crteži nemaju efekat radnih beleški, već da su visoko artikulisani oblici arhitektonskog mišljenja.

„Mušič crtež nije praktikovao kao aktivan proces u kom se već završene ideje prenose na papir, već se ideje tek pojavljuju u tom prenosu”, navodi se u monografiji.

Stručnjaci se slažu da je Mušič projektovao manje nego što je sudeći po crtežima želeo, ali da je to radio izuzetno. Poznato je da je crteže intenzivno koristio u svom projektantskom radu, posebno u njegovim početnim fazama. Koristio ih je u traženju najoptimalnijeg arhitektonskog rešenja, što mu je pomoglo da upravo u rodnom Novom Mestu između 1948. i 1965. godine stvori jednu od najsveobuhvatnijih arhitektonskih celina u Sloveniji. Smatra se da je svojim crtežima upravo uticao na dalji urbani razvoj rodnog grada.

Marko Mušič je jedan od najznačajnijih slovenačkih arhitekata druge polovine 20. i početaka 21. veka. Smatra se da je njegov rad sinteza modernističke arhitektonske misli, simboličke dubine i izrazite prostorne poetike. Njegov opus tokom poslednjih šest decenija smatra se jednim od vrhunaca savremene slovenačke i srednjoevropske arhitekture. Rođen je u Ljubljani 1941. i bio je student Edvarda Ravnikara, središnje ličnosti slovenačkog arhitektonskog modernizma, i učenika Plečnika i Le Korbizjea.

Bio je dobitnik Fordove stipendije, pa je posle postdiplomskih studija u Danskoj, bio i američki učenik kod Luisa Kana, jednog od najuticajnijih arhitekata 20. veka. Kombinujući tri škole, šezdesetih i sedamdesetih stvorio je niz kulturnih centara i domova – u Kolašinu, Bosanskom Šamcu, Nikšiću, Skoplju i Bitolju, a koja se ubrajaju među ključna dela jugoslovenskog modernizma.

Kako nam je na otvaranju beogradske izložbe ovaj danas 85-godišnjak rekao, sledeći očeve stope i njegovo poreklo, projektovao je autobusku stanicu i biblioteku u Novom Mestu, kao i crkvu u Dravlju, a učestvovao je i u obnovi slovenačkog Narodnog muzeja Plečnikove palate i Centralne tehničke biblioteke u glavnom gradu Slovenije.

„Njegova memorijalna arhitektura odlikuje se simboličkom dubinom i izuzetnom prostornom dramaturgijom”, smatra akademik Jožef Muhovič. Marko je, takođe, dobitnik nagrade za životno delo.