Крупањ није заборавио Рибникаре

Крупањ – Оснивач „Политике” и резервни капетан Владислав Рибникар био је тешко рањен у околини Пецке, у крвавој бици на Рожњу, највишој коти на Соколским планинама. Издиктирао је писмо свом брату Дарку, обавештавајући га о свом рањавању и молећи га да се не брине.

Оснивачи и уредници „Политике” навикли су на ране. Обојица су крварили и у Балканским ратовима.

Дарко никада није прочитао братово писмо. Погинуо је у околни Беле Цркве. Сахрањен је у црквеној порти. Писмо се вратило Владиславу, али га он никада није примио. Док је оно путовало Рађевином, опустошеном и окрвављеном биткама прса у прса између снага аустроугарске Шесте и српске Прве и Треће армије, Владислав је умро. Браћа Рибникар су подлегли ранама дан за даном, не знајући за судбину оног другог.

На стогодишњицу обележавања Великог рата, битке на Дрини и боја на Мачковом камену, који се сматра најкрвавијим сукобом на почетку великих операција аустроугарске војске коју је предводио главнокомандујући балканских снага Фон Поћорек, јуче је у холу Дома културе „Политика” откривена спомен-плоча браћи Рибникар. Поред спомен-плоче коју је открио председник општине Крупањ Раде Грујић, постављен је и потресан текст Исидоре Секулић, објављен у „Политици” непосредно по погибији Владислава и Дарка.

Спомен костурица цркве у Крупњу

Крупањ је у овој херојској години, када се обележавају стогодишњица битке на Дрини и седам деценија ослобођења Крупња од нациста, постао уклета варош. Град који је доживео бурну историју у Првом и Другом светском рату, задесиле су незапамћене елементарне непогоде. На варош у питомој долини, обрушили су се и небо и земља са околних брда, а четири питоме речице толико су подивљале средином маја, да су добиле исконску снагу Дрине.

Куће су окренуте наопачке. Неке су нестале и ниједан форензичар не може да открије где су завршиле.

– Неколико кућа мештана је заиста нестало. Један од њих чак није стигао ни да икону изнесе из куће – кажу директор библиотеке „Политика” Перица Јовановић и један од потомака ратника са Мачковог камена Драган Грујић.

Посматрам плочу посвећену браћи Рибникар. Били су угледни и моћни људи оног времена. Размишљам, да ли би данас неки богати медијски магнат у случају ратне невоље, отишао, попут Владислава и Дарка, као добровољац на прву линију фронта, свестан да има мале шансе да преживи, или би приватним авионом, већ био на неком далеком месту.

Било је то другачије време. У крипти Цркве Светог вазнесења господњег, посвећеној палима на Мачковом камену отворена је нова поставка спомен-костурнице. Црква је добила ново рухо фрескописањем професора Горана Јанићијевића са Академије за фрескописање и конверзацију СПЦ.

После једног века, откривена је и спомен-плоча потпуковнику Душану Пурићу, легендарном команданту Четвртог пука првог позива који је, предводећи у јуришу своје Ужичане, погинуо на Мачковом камену 22. септембра 1914. године.

Црква светог Вазнесења

Остала је записана његова наредба пре одсудног јуриша:

– Војници, ми смо дошли овде да гинемо за отаџбину! Командири испред својих водова и чета! Команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас! Јуриш, за краља и отаџбину!

Поред потпуковника Пурића, у јуришима су погинула још четири команданта пука, 17 команданата батаљона и више од 100 других српских официра.

– Јуришало се кроз маглу која је била је толико густа, да је једино оружје на мачковом камену био бајонет – прича Грујућ док обилазимо спомен-костурницу која је, поред оне у Лазаревцу, јединствена по томе што су у њој сахрањени посмртни остаци и српских и непријатељских војника.

Лобање и једних и других сада почивају заједно, у крипти, поред иконе Свете богородице.

– То је пример витештва српског народа и српског војника – прича Грујић.

У старом здању цркве из 1842. године, за време боја на Мачковом камену, налазило се главно превијалиште за рањенике. Једна од болничарки била је позната сликарка Надежда Петровић.

Када се огласе звона храма, мало њих зна да и та полифонија садржи све контроверзе српске историје: заједно звоне звона династија Обреновић и Карађорђевић. Обреновићи су поклонили звоно старој цркви, док је звоно династије Карађорђевић, поклоњено саграђеној спомен цркви 1936. године.

Крупањ је посетио краљ Петар Први Карађорђевић 1904. године, као и његов син краљ Александар Први, непосредно пред одлазак у Марсеј. Звоно Обреновића звонило је за њега!

Прошлост не мирује у Крупњу. Пре шест дана обновљено је заборављено гробље погинулим рањеницима Трећег пука другог позива Моравске дивизије. Погинули су у једном трену од непријатељске артиљерије, немоћни да се помере са носила. Њих 73 је раскомадано, а потом сахрањено у заједничкој гробници. Преживео је случајно само болничар. Звао се М. Милутиновић. Он је и оставио сведочанство о том масакру. Када се вратио из Албаније, подигао је скромно спомен-обележје, сада уређено како доликује тим незнаним јунацима са Мачковог камена.

Да ли ће будуће генерације заборавити ова обележја?

– Нека деца брину о њима, са жељом да немају ниједно ново спомен-обележје, ниједно ново гробље и ниједан нови рат – каже Грујић.

Крупањ се заиста не стиди ниједног догађаја из своје историје. Он једнако слави хероје са Мачковог камена и јунаке народноослободилачке борбе. Крупањ је први ослобођени град у окупираној Србији 1941. године. Злогласна немачка 342. дивизија спалила је због тога град до темеља. Из тог времена у Крупњу остала је само спомен-црква палих на Мачковом камену, зграда апотеке која је била у власништву Немца и болница, задужбина Николе Спасића.

Стрељаним грађанима Крупња подигнуто је достојно спомен-обележје. Најмлађи стрељани је имао 14 година, а најстарији убијен са Карађорђевом звездом на грудима.

Сада је централна улица шеталиште, којом деца трче уличну трку, поводом Дана ослобођења од фашиста. Улица се зове Маршала Тита. Ниједан део своје историје, Крупањ није збрисао. Али је Србија, изгледа, заборавила Крупањ.