Колика је моћ виртуелне петиције

Колико и како грађанин може да утиче на промене у држави? Истраживање Ипсос Стратешког маркетинга за Отворени парламент показало је да грађани ту могућност виде, овим редоследом – у републичким и локалним изборима, утицају медија, демонстрацијама и протестима, чланством у партији, организованим притисцима на парламент, контактирањем посланика у скупштини и организовањем акција преко интернета и друштвених мрежа.

Истина је да су акције преко интернета на последњем месту, али се, у односу на прошлу годину, број оних који сматрају да су промене на овај начин могуће више него удвостручио. У односу на протеклу годину, за десет одсто повећао се и број грађана који су спремни да потпишу петицију на интернету за неку ствар коју подржавају.

Да ли је могуће утицати на промене у друштву организованим акцијама преко интернета и друштвених мрежа?

Невен Цветићанин, научни сарадник Института друштвених наука, у току је када је реч о овој теми, јер се управо вратио са Интернационалног економског форума у Криници у Пољској, где се на панелу разговарало и о утицају друштвених мрежа на друштвена збивања. Али, он мисли да друштвене мреже не само да не користе грађанима за промене у друштву, већ троше друштвену енергију и представљају вентил за незадовољство.

„Друштвене мреже користе људима као опијум како би покрили стварност. У Србији 3,6 – 3,7 милиона људи има профил на ’Фејсбуку’, а од тога су 30 одсто млади од 18 до 24 године. Нешто мање од 30 одсто оних који користе друштвене мреже има од 25 до 34 године. Ове две групације чине више од половине корисника ’Фејсбука’, а знамо да групација од 18 до 24 године најмање излази на изборе. Најактивнији су зрели људи од 40 до 60 година и они имају моћ, а млади ’Фејсбук’, који је више за интимну употребу. ’Твитер ’ и ’Фејсбук’ су виртуелна реалност и служе као вентил или лажна психоанализа. На друштвеним мрежама углавном се ништа не дешава, а ако се нешто деси, значи да је постојала политичка подршка. У Црној Гори се на мрежама стално критикује Мило Ђукановић и видимо да се ништа не дешава.”

Цветићанин каже да је код нас велики утицај политичких странака на политику и да је питање колики је уопште утицај грађана.

„Модерна политика је игра великих бројева и само ако је човек способан и дође на врх лествице или уђе у кругове где су у игри велики бројеви може имати утицај.”

Милан Николић, социолог, подсећа да су протести названи арапско пролеће организовани на интернету, али да је овај бунт није био спонтан, јер је имао подршку споља.

„Да би се покренула нека акција грађана за промене у друштву потребно је јединство идеје, вођства и интереса. Где то наћи? На пример, незапослени код нас нису организовани, а то је огромна енергија, ваља се по улицама и повремено експлодира, кроз антигеј групе или слична дешавања. Али, они немају вођство и повремено еруптирају. Иако се чини да имамо начин и енергију и да можемо нешто да урадимо, када се то и деси, схватимо да је то неко споља подржао.”

„Остаје да се нека акција грађана за промене спроведе преко интернета, јер то још нисмо видели”, каже Николић.

Објашњава да, како расте број корисника интернета, тако расте и број грађана који мисле да тако може да се спроведе нека акција.

„Али, садржаји на друштвеним мрежама углавном су некорисни и банални. Највећи број порука су чисте бедастоће. Више верујем у друштвене акције као што су Пети паркић на Звездари или као што се Зрењанин брани од буке. То су локалне акције и јасан је интерес. Да ли од акција на интернету можемо да очекујемо овако нешто? До сада то нисмо видели, али можда ћемо видети.”

Милош Ђајић из Центра модерних вештина мисли другачије, и каже да смо за време поплава увидели снагу интернета.

„Многи људи су тако спасени и видели смо практичну страну интернета. То није само забава. Сетимо се акције око погибије Луке Јовановића, како би се људи окупили и анимирала полиција. Али, за политичке акције није било простора, јер су закони у парламенту доношени по хитном поступку, а потребно је време да се акта проуче и да се реагује.”

Ђајић објашњава и да има много политички неписмених, илуструјући то примером да је само 40 одсто људи схватило да је Лазар Крстић поднео оставку на место у Влади.

„Многи нису ни заинтересовани за политичка збивања, нарочито млади, који су највише на друштвеним мрежама. Немотивисани су, а често и депресивни, па им је интернет утеха и забава. Али, када њима нешто буде важно наћи ће начин да протестују, као што штрајкују адвокати, или што ће можда протестовати професори и лекари када добију мање плате. Млади ће највероватније користити интернет.”