Трговина је у тренду

Судећи према медијима, пословној активности и запошљавању, трговина је у тренду. Данас је у Србији трговачка квалификација (према Инфостуду) најтраженија на берзи рада. То је својеврсни парадокс, имајући у виду деценијама развијане предрасуде о овој привредној грани и занимању. Парадокс је тим већи, јер су управо креатори негативног публицитета о трговини профитирали.

Срби се, међутим, враћају предратној традицији, када је трговачки еснаф био моћан и угледан. Поменимо Луку Ћеловића Требињца и капетан Мишу Анастасијевића, имућне Србе, одане држави, благодарне људе. Поменути трговци, и не само они, свој иметак су завештали Богу и народу. Након њиховог доброчинства, на пример, Београдски универзитет до данас није добио сличне индивидуалне подстицаје научног развоја. Можда актуелна ренесанса трговине изнедри неког сличног добротвора?

О нашој традицији, поред историчара, говоре и гробља. Конкретно, поучно и непристрасно. "Овде почива ... београдски трговац" записано је на неким споменицима главне алеје "последње адресе" у Рузвелтовој. Несумњиво јасан израз части и поноса везаног за животну професију. Бити трговац – некад је у Србији било питање привилегије и престижа, о чему говоре поменути путокази.

С Коминтерном и њеним следбеницима професија трговца је девалвирана. Комунисти су свој идеолошки сукоб са капиталистичким идејама на привредном плану примарно испољавали у третману трговине. У дугом низу година трговачка професија није била "ин". Трговци су били својеврстан пандан тзв. поштеној интелигенцији.

Трговина је за комесаре и демагоге тадашњег времена била, бар јавно, нижеразредна професија. На другој страни, тадашња црвена властела је значајну капитализацију остваривала баш у трговини. Тако је било и 90-тих, које могу бити запамћене и по томе што су у процесу сиве приватизације девалвирана позната трговинска предузећа (Генекс, Инекс, Робне куће Београд) по којима су Србија и Београд били препознатљиви.

У Словенији су били мудрији. Отуда данашња, за домаће трговце забрињавајућа експанзија Меркатора, који, гле чуда, настаде кад и наше недавно уништене трговинске институције, иза којих је по пословним резултатима заостајао (нпр. Центропром). Словеначки водећи трговци, тако, данас не болују почетничке болести, већ годинама форсирају интернационализацију свог пословања.

И у време социјализма у Србији су живели људи који су промовисали идеју модерне трговине и тржишног пословања. Поменимо ученика и учитеља, практичара и научника, који би данас, да су са нама, били поносни развојем догађаја у трговини Србије. Поносни, јер су себе уткали у идеју модернизације српске трговине. Први је Драган Ивановић, отац некадашње Пекабете, који је изгорео чувајући своју фирму у тешком периоду с почетка 90 тих. Други је Драгутин Радуновић, угледни професор Београдског универзитета, који је провео радни век објашњавајући важност отворене привреде и трговинског образовања, пионирски се борећи за тржишну привреду, још шездесетих година прошлог века.

Србија у целини, а Београд посебно, захваљујући и њима, доживљавају праву трговинску револуцију. Да су промене брзе, најречитије говори још увек присутна срамежљивост домаћих потрошача, фрустрираних у дугом периоду санкција и несташица. Развојем трговинске конкуренције и отварањем земље, неминовна је и еманципација потрошача. А захтеван потрошач је важан подстицај развоју трговине.

Савремени београдски трговац је, дакле, важан послодавац и порески обвезник, својеврсна транзициона реинкарнација некадашњих српских трговаца – ако не по начину пословања – оно бар по утицају на привреду и друштвени развој. Србија тиме хвата још један прикључак са актуелним токовима у европској привреди. Као што су некада домаћи трговци, у време Хатишерифа, трговали са Млецима и Дубровником, проносећи Црногорцима и Херцеговцима срећан глас слободне Србије, тако и данашњи београдски трговци Европи нуде и представљају ново лице државе.