Ко то неће Мартина Ејмиса

У Француској кажу да су збуњени таквим хумором, а у Немачкој да би роман лоше прошао на тржишту. Било да је реч о правом разлогу или само изговору, издавачи у ове две европске земље већ дуже време одбијају да штампају нови роман познатог британског писца Мартина Ејмиса „Зону интереса”, сатиру, заправо гротеску, чија је радња смештена у концентрациони логор за време Другог светског рата, преноси „Њујорк тајмс”.

Нови Ејмисов роман, који је објављен у Великој Британији у августу, док ће се у САД појавити 30. септембра, сигурно није прво дело које третира холокауст са аспекта црног хумора. Али у Европи, где у последње време постоји посебна осетљивост због пораста антисемитских инцидената, издавачи су овај пут пробирљиви, констатује „Њујорк тајмс”.

У Француској је „Галимар” одбио да штампа ово дело, званично из литерарних разлога, јер „није довољно убедљиво”, али је у „Монду” један новинар приметио да исти издавач није имао недоумице када је 2006. објавио роман Џонатана Литела „Les Bienveillantes”, награђен Гонкуровом наградом, иако је у њему главни лик бивши есесовац који се исповеда са аспекта личне одговорности. Интересовање је, међутим, показала мања издавачка кућа „Калман–Леви”, огранак издавача „Ашет”, која је најавила да ће објавити овај роман, а Флоранс Силтан, њена генерална директорка, назвала га је „еминентним литерарним делом особеног стила”.

Ејмисов књижевни агент, Ендрју Вили, каже да његова агенција очекује да ускоро нађе и новог издавача у Немачкој за ову књигу. И мада досадашњи Ејмисов немачки издавач „Карл Хансер Ферлаг” званично тврди да иза њихове одлуке стоје економски разлози, наводећи да је и његов роман из 2010. „Трудна удовица”, иако хваљен од критике, продат у врло скромном тиражу, писац Мартин Ејмис, чије књиге су до сада рутински излазиле у ове две европске земље, открива да су му замерили да је јунак романа сувише саосећајан према нацистима. Писац, наравно, тврди да је тај закључак погрешан, јер „пажљиво читање књиге показаће да он никада није служио режиму и да је постао активан саботер”.

Дописница листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг” из Лондона сматра да „проблем са овим романом лежи у његовој типично енглеској перцепцији хумора, бар за неке немачке читаоце.”

Аријана Лубурић Цвијановић, која на Филозофском факултету у Новом Саду предаје студентима о Мартину Ејмису у оквиру курса Савремени британски роман, каже да ово није изненађујуће за овог писца, јер је провокација карактеристична не само за његове књиге, већ и за његове иступе у јавности, а ово што се десило са новим романом може да се тумачи као један вид цензуре.

– Од самог почетка Мартин Ејмис изазива пажњу, јер он пише прозу која би могла да се сврста, између осталог, у жанр трансгресивне прозе – каже она.

– Помињем тај жанр зато што у том маниру пишу и Брет Истон Елис, аутор романа „Амерички психо”, или Чак Палахњук (или Поланик јер је американизован). То је проза критике друштва. Они су велики сатиричари. Ејмиса називају постмодерним Џонатаном Свифтом чија је критика крајње немилосрдна. Он саблажњава не само својом прозом него и својим изјавама попут оне да на улици треба да постоје кабине за еутаназију за старе људе, па да онај ко хоће може да се послужи.

Мартин Ејмис рођен је 1949. године у Кардифу, син је познатог енглеског књижевника Кингслија Ејмиса. Често наглашава да његов отац, који је иначе преминуо 1995. године, није показивао нарочито интересовање за његов рад. Дипломирао је енглески језик и књижевност на Оксфордском универзитету, неколико година је радио као новинар. Живи у Лондону и Уругвају, повремено и у САД.

Његов први роман „Рејчелини записи” овенчан је 1974. наградом „Сомерсет Мом”, коју је својевремено добио и његов отац. Прославио се романима „Путоказ времена”, „Лондонска поља”, „Ноћни воз”, а пише и приче. Код нас је „Лагуна” објавила три његова романа „Лондонска поља”, „Новац – самоубилачка порука” и „Ноћни воз”, „Клио” је објавио „Путоказ времена”, а Плато „Трудну удовицу”.

Роман „Лондонска поља” био је у ужем избору за Букерову награду (1989) и изазвао велике контроверзе, јер су две чланице жирија оптужиле Ејмиса да лоше третира женске ликове. Оптужују га да је склон мизогинији и да је то наследио од оца. Због свог става да је исламизам опасност по западни свет жестоко је критикован од стране либералног и лево настројеног дела британске јавности.

– Његови женски ликови су углавном једнодимензионални, деградирани, често сведени на сексуалне објекте, али ни мушкарци нису приказани у бољем светлу, а један од најбољих примера је Џон Селф, антијунак романа „Новац” – каже Аријана Лубурић Цвијановић, додајући да мизогинију често видимо и тамо где пишчева намера није нужно да оцрни само жене или да према њима изрази истинску мржњу и ниподаштавање.

Када је реч о Кингслију Ејмису, његовом оцу, и књижевном вредновању оба писца, Аријана Лубурић Цвијановић каже да су и отац и син подједнако значајни за развој британске књижевности, али да је Ејмис млађи познатији и да му се даје више пажње, као и да далеко више зарађује (отац му је на томе за живота понекад завидео). Ово, међутим, објашњава данашњим временом, у коме је могућно да један писац постане славна личност и да буде добро плаћен.

– Кингсли Ејмис је био представник класичног реализма, а Мартин је представник постмодернизма. Син је и велики стилиста, по узору на Набокова, а отац га је и због тога јавно критиковао. Књижевни критичари, међутим, виде и једну важну сличност између њих двојице. Мартина Ејмиса виде као зачетника, пре свега у тематском смислу, онога што се назива ладлит, (Lad lit-жанр мушких аутора фокусиран на младе мушке ликове, себичне и уплашене од одговорности, често на комичан начин), а критика већ код његовог оца назире фокус на причама усредсређеним на мушкарце и њихове проблеме. Тај жанр популарне књижевности који од деведесетих представљају писци попут Ника Хорнбија или Тонија Парсонса, називају постејмисовским – закључује Аријана Лубурић Цвијановић.