Династички курс

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 8. октобра – Најновија истраживања овдашњег јавног мњења показују да би најмоћнија савремена демократија могла да се учврсти и као – специфична династија. Анкетирани су, наиме, испољили спремност да им будући председник буде Хилари Клинтон (дајући јој већи проценат подршке него било ком од низа других изборних конкурената), чиме би се наставила већ подужа владавина само две породице Америком.

Хоће ли сада један Клинтон да запоседне Белу кућу, као што је претходно Буш дошао уместо Клинтона, а раније Клинтон уместо Буша – једно је од кључних питања текуће, рано почете, кампање за председника једине суперсиле. Прецизније: Џорџ Буш старији је на челу САД био 1989–1993. године, да би кормило препустио Билу Клинтону кога је 2001. године наследио Џорџ Буш млађи, а кога би у јануару 2009, према прогнозама, могла да наследи Хилари Клинтон.

Олбрајт, Холбрук и Кларк

Већ сада више од трећине Американаца (116 од укупно 303 милиона становника) није искусило ништа од живота без неког Буша или Клинтона у Белој кући – израчунала је истраживачица Асошијетед преса, узимајући у обзир да је у тој институцији Буш сениор био и осам година (1981–1989) као потпредседник (у мандату Роналда Регана). Ако Хилари тријумфује и потом буде реизабрана, укупни скор две породице у Белој кући биће – 36 година, од којих 28 на функцији председника. 

Не одступа ли то донекле од једног од основних принципа демократије – стварне смењивости, без непотизма, на власти – питају се аналитичари. Колумнисткиња "Њујорк тајмса" Морин Дауд нема недоумице у том погледу и истиче да би без непотизма Хилари могла да се надмеће за председника неког малог места, а да би садашњи председник само негде пумпао нафту.

Позната као оштар критичар Џорџа Буша млађег, коментаторка овога пута "ставља на тапет" и њујоршку сенаторку, бившу "прву даму". Оспорава јој при том самосталност, коју председничка претенденткиња истиче као своју карактеристику, па каже да је Хилари од почетка изборне кампање ангажовала донаторе, мрежу подржавалаца и стратегију свога мужа.

Нарочито је уочљиво – преузимање супружниковог кадровског апарата – произлази из листе кључних стратега, коју је објавио "Вашингтон пост", у изборном тиму Хилари Клинтон. Саветници за спољну политику су јој – свима, а поготову нашој јавности познати – чланови екипе Била Клинтона: ондашњи шеф дипломатије Мадлен Олбрајт, њен заменик Строуб Талбот, бивши саветник за националну безбедност Семјуел Бергер, његов заменик генерал Доналд Керик, својевремени изасланик за Балкан и амбасадор при УН Ричард Холбрук… Као важан прикупљач прилога за њену кампању уписан је и некадашњи командант НАТО-а генерал Весли Кларк…

Нова страница

Познаваоци слуте да би бар неки од "бивших" могли постати и "будући" високи функционери, у случају да Хилари победи у маратону ка Белој кући. Није искључено, додају, да би тако успоставила и континуитет с мужевљевом политиком, која се на спољном плану нарочито памти по акцијама на Балкану, као што су Дејтонски споразум за БиХ и бомбардовање СРЈ у пролеће 1999. "Останак кадрова у породици" био је упадљив и при доласку на власт Буша јуниора. Од оца је син преузео више стратега, међу којима и садашњег потпредседника Ричарда Чејнија, шефа Пентагона у мандату Буша старијег. "Треба окренути нову страницу у Вашингтону", поручује Барак Обама, страначки ривал Хилари, алудирајући на потребу да се кормило државе повери "трећем" презимену.

Често се овде говори да је америчко друштво на испиту спремности за оригиналности: да добије прву жену (Хилари), првог црнца (Барак), првог Латиноса (Бил Ричардсон), првог католика (после Џона Кенедија) Рудија Ђулијанија или Џона Мекејна као најстаријег "дебитанта" – на месту председника. На сличној проби је и спремност – да се прихвати или одбаци продужетак владавине две фамилије.