Драгомир избрисан по други пут

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 10. октобра – "Нашој домовини се после победе у десетодневном рату прохтело да се опроба и на пољу етничког чишћења, одлучила се за мекану варијанту, за цивилно усмрћење живих грађана њиховим брисањем из књиге становника. То је за сваку осуду, знамо ко је то наредио и ко је био на власти, то су исти људи који данас хушкају народ да ‘не платимо одштету шпекулантима’. Да избрисанима нису незаконито одузели сва права за деценију и по – одштете не би ни било. А ако одштету добије сваки посрнули политичар кога суд ослободи, онда још више следује избрисанима." Ово је један од последњих записа на сајту љубљанског "Дневника" који је, на дан када је сандук са земним остацима Драгомира Петроњића и трометарским конопцем којим је био везан спуштен у раку, отворио дебату о "случају Цељанина Петроњића" и поступку државе према "избрисанима".

Иако се половина од преко 200 дискутаната слаже са државним актом етничког чишћења, занимљиво је да велика већина нема ништа против тога да држава породици Петроњић исплати одштету зато што су два НН полицајца 3. септембра 1992. без судске одлуке, а на основу тајних директива званичника МУП-а Словеније, депортовали "Србина у ратом захваћену Хрватску". Ако је судити према речима Александра Чеферина, из угледне љубљанске адвокатске канцеларије, судско истеривање правде неће бити лако, јер "породица може да поднесе тужбу за одштету, али само ако од смрти господина Петроњића није прошло више од три године".

С обзиром на то да је у умрлици (и на крсту на Драгомировој хумци) датум смрти једнак дану када је пријављен нестанак пре 15 година, јасно је да ће бити потребна жустра аргументација да увери суд да је породица тек прошле седмице обавештена о погибији, при чему су познате само околности (мучење, метак у потиљак), док тачан датум и место ликвидације нису. Тиме се бави тужилаштво у Травнику, уз скромне изгледе да ће утврдити стратиште на коме је Драгомир погубљен јер су његове кости заједно са још седамдесетак Срба и Бошњака неколико пута измештане, закопаване и ископаване, одвожене и најзад затрпане у НН гроб из кога су 2002. пренесене у Високо где су до 25. 9. 2007. чекале на ДНК потврду.

Службена забелешка федералних органа БиХ у којој је као датум Драгомирове смрти убележен датум његовог нестанка у светлу словеначких закона постаје препрека за успех тужбеног захтева породице Петроњић према словеначкој држави и одговорнима из државне управе чија је политика "брисања" послала Драгомира у смрт. Застаревање, међутим, неће спасти од утврђивања одговорности ни државу, ни њене високе чиновнике криве за "брисање" и Драгомиров усуд јер је по члану 373. Казненог закона (сазнајемо од судије Окружног суда у Љубљани) увек могуће санкционисати злочине против човечности и кршења међународног права јер они, према члану 116 КЗ – никад не застаревају. "Апсолутно сви који су одговорни за ‘брисање људи’ посредно су одговорни и за смрт господина Петроњића. Да је господин Петроњић остао у Словенији, вероватно би још био жив и не би овако завршио", каже адвокат Чеферин, уверен да је "из казненоправног видика гоњење актера (криваца за Петроњићеву депортацију) готово немогуће, али зато остаје тужба против државе која има добре шансе за успех".

Данашње саопштење портпарола словеначке полиције Нушке Тавчар, да "у оперативним евиденцијама полиције о Драгомиру Петроњићу не постоји ниједан запис" и да "због временске дистанце није могуће утврдити да ли је Петроњић стварно одстрањен из државе", открива да ће се држава послужити свим средствима да "опере руке" од Драгомира. Да подсетимо, представници полиције су приликом претходних новинарских питања – зашто је цивил изручен потенцијално непријатељској страни, што се коси са женевским конвенцијама – лаконски одговарали да "полицајци нису знали за рат у Хрватској и Босни". Сада, када се зна да је последично Драгомир убијен, бирократија се досетила тактике "чистих руку" преко "празних архива", па портпарол полиције тврди – "немамо ни податке да ли је Драгомир био настањен у прелазном дому за странце" јер је "полиција почела да води евиденцију о одстрањеним странцима тек 1997".

Траг о незаконитостима које је полиција "почистила" из својих архива постоји, срећом, у судским записима. "Политика" има документ Су 02/2007 који је 7. 3. 2007. (шест месеци уочи вести да је Драгомир мртав) потписао Дарко Белак, председник окружног суда у Цељу; у одговору суда на питања нашег листа о поступку против Петроњића, до танчина је описано да је "на предлог полицијске станице Шентјур (код Цеља) 3. 9. 1992. у скраћеном поступку издата одлука против оптуженог Драгомира Петроњића… која је постала правоснажна 12. 3. 1992". И још: "Из описаног произилази да судија није изрекао меру одстрањивања странца (из државе)."