Рио би био врхунац моје каријере

Од нашег специјалног извештача

Истанбул – Прексиноћ у Истанбулу, док су неки волонтери на „Глоријином купу“ чистили „Улкерову арену“ после финала између московског ЦСКА и Уникахе из Малаге, група њих је чекала испред свлачионице руског клуба. Хтели су да се сликају са Милошем Теодосићем (27). Били су ту и момци и девојке. Једна студенткиња казала је својој другарици: „Благо Елиф Уздемир“! Завиделе су унуци власника „Озалтин холдинга“ не због њеног богатства, ни због тога што је већ са непуне 24 године у борду директора те турске компаније, па ни због њене очигледне лепоте, већ зато што је уручила нашем кошаркашу пехар за најбољег играча турнира. У таквој сутуацији, и новинарски посао мора да чека: почело је сликање, крај Теодосића су се смењивали његови фанови, а ми смо морали да сликамо...

Непуне две недеље после Светског првенства у Шпанији, на којем је поред освојене сребрне медаље с нашом репрезентацијом изабран и у идеалну петорку, Милош Теодосић је опет на победничком постољу. ЦСКА је подигао трофеј на најквалитетнијем клупском турниру овог лета, а он је по ко зна који пут „ем-ви-пи“. Кад неко заређа с таквим признањима обично га медији часте надимком „Мистер МВП“, како су својевремено звали Дејана Бодирогу. Зато и разговор са најбољим играчем „Глоријиног купа“ почињемо на ту тему...

За последњих седам година више пута сте проглашавани за најбољег играча (МВП) великих лига, шампионата или турнира, почев од Европског првенства младих селекција 2007. у Новој Горици. Који од тих трофеја вам је најдражи?

Сваки ми је драг на свој начин. Онај из Нове Горице ми је значио јако много, јер је први и освојен је са 20 година. Свакако ми је један од дражих. Исто тако МВП Евролиге који се гледа током читаве сезоне.

Како сте успели да одржите форму после Светског првенства, јер видело се да су у Истанбулу многи асови били у паду?

Можда зато што сам имао више предаха од других. Они три-четири дана, а ја седам. Дошао сам директно на турнир, без малтене иједног заједничког тренинга смо одиграли читав турнир. На првом мечу против Црвене звезде није било све како треба, можда се тим још није био навикао на мене, али ни ја на тим и на новог тренера. На крају, имали смо ипак успешан турнир и показали да можемо да будемо добар тим.

На ком језику тренер Димитрис Итудис (помоћник Жељка Обрадовића у Панатинаикосу 13 година) разговара с вама пред играчима, када вам даје инструкције?

Нормално, на српском. Понекад се излети и свима прича на српском, па га онда разумемо само ја и Грузијац Маркоишвили који говори српски.

Делује као да се овог лета много тога променило у вама, да нисте исти пре и после после светског првенства. Да ли сте свесни да сте променили и људе у својој земљи, да они сада много верују у снагу наше кошарке?

Драго ми је што је цела екипа, која је напорно радила целог лета и играла у Шпанији, испунила срца нашим људима, али и што је самој себи донела неописиву радост. То је тимски успех. Свих 12 играча и стручни штаб су заслужни. Поносни смо што смо направили један од највећих успеха у историји наше кошарке, јер ово је направљено за седам година самосталне Србије. Било је веома тешко да се дође до овог резултата. Можда и ми сами у појединим тренуцима нисмо веровали да је медаља достижна, осим селектора Салета Ђорђевића, али на крају смо направили сјајан успех.

Селектор се клео у вас и пре шампионата у Мадриду, говорио је два дана уочи пута у Шпанију да му је криво само то што нисте сасвим спремни због повреде и да бисте, да није било тог пеха, сигурно били „ем-ви-пи“. Упркос томе били сте један од најбољих играча на првенству?

Почео сам да тренирам 20 дана пре почетка шампионата. Форму сам ухватио тек у четвртој-петој утакмици. Имали смо заиста много проблема са повредама, од почетка припрема недостајала су нам три-четири јако битна играча, али сваки од нас је невероватно добро одиграо улогу која му је била намењена у том тренутку. Сале Ђорђевић нам је од почетка шампионата упорно понављао да верује да можемо да играмо финале, да жели Шпанце у полуфиналу... Имао је неку невероватну интуицији и много је веровао у нас, од првог дана припрема је говорио да заслужујемо медаљу.

Имали сте пет година кад је Александар Ђорђевић дао ону чувену тројку. Њу сте сигурно видели касније кад сте одрасли?

Коју чувену тројку? Морам да питам, јер Сале је дао много чувених тројки...

Ону у Истанбулу 1992, кад је одлучио финале Купа шампиона против Хувентуда и донео Партизану титулу првака Европе.

Нормално, био сам сувише мали да бих могао да гледам пренос тог финала из Истанбула, али сам снимак те тројке гледао више пута. Док се оне тројке против Хрвата, на Европском првенству 1997, сећам. Гледао сам утакмицу против Хрватске али нисам у том тренутку био свестан колико су такви кошеви важни. Схватио сам значај тога тек кад сам и сам дошао у сличне ситуације и срећан сам што су и неке моје тројке донеле успех репрезентацији.

Пре неки дан кад смо вам у хотелу честитали на успеху у Шпанији, рекли сте: „Хвала, најзад да и ја једном урадим све како треба!“ Откуд таква изјава после толико добрих партија у дресу репрезентације, делује као да сте претерано самокритични?

Није ту реч толико о самокритици, већ о једној појави о којој раније нисам причао... У Србији се брзо заборављају добре ствари које се направе. Код нас се минули рад не признаје. Не кажем да би људи требало да ми се клањају због неких добрих партија или да остану неми кад не пружим оно што се можда очекује, али сматрам да би требало да цене то што неко свако лето посвећује репрезентацији, као рецимо капитен Крстић. То је можда ствар нашег менталитета... Рецимо, о нашем најбољем спортисти Новаку Ђоковићу, кад после низа победа изгуби на неком турниру, 30-40 одсто Србије говори у негативном контексту. Тако нешто не би требало да се дешава. Требало би у сваком тренутку, и у добру и у злу, да будемо уз екипу, уз појединце који представљају своју земљу најбоље што могу.

Кад смо већ код свих проведених лета у репрезентацији, ви у њој „летујете“ од 2003, када сте освојили златну медаљу на Европском првенству за кадете у Мадриду. Рецимо, 2007. године били сте буквално цело лето у селекцији, прво младој па у сениорској када је селектор био Зоран Славнић. Дали сте много државном тиму, а колико је он дао вама?

Репрезентација ми је много дала, али морам да истакнем да и мени много значи да играм за њу. Испуњава ме кад сам у њеном дресу, осећам се предивно са свим тим момцима, у тој сјајној атмосфери су израсла и велика пријатељства. Са уживањем долазим и долазићу и убудуће на свако окупљање репрезентације, све док селектор буде сматрао да сам потребан и док ме тело буде служило.

Имате пет медаља с репрезентацијом – три у млађим селекцијама (златна одличја на европским шампионатима за кадете, јуниоре и младе) и два са сениорима (сребра на „Евробаскету 2009“ и „Мундобаскету 2014“). Али још нисте искусили Олимпијске игре!

Моја генерација се први пут окупила 2007, са циљем да се пласира на Олимпијаду у Пекингу 2008. После нисмо успели да се пласирамо ни за Лондон 2012. Сматрам да смо и трудом и залагањем заслужили да се нађемо на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру 2016. Очекује нас Првенство Европе наредне године на којем морамо да докажемо квалитет и да изборимо одлазак у Бразил. То би за мене био врхунац каријере. Јер, заокружио бих све оно лепо у кошарци када бих са својим омиљеним тимом учествовао на највећем спортском догађају.

Изгубили смо глатко од Америке у финалу Светског шампионата. Да ли је она достижна?

Слика из финала није одраз реалних квалитета та два тима. Могли смо да одиграмо много, много боље. Платили смо данак нашем менталитету, јер смо самим уласком финале изненадили себе и превазишли свој циљ. Изгледало је да смо ушли у ту утакмицу само са жељом да се то што пре заврши и да прославимо како треба. То је био узрок тако убедљивог пораза. Сигурно су бољи од нас, имају квалитетне играче, али у некој мери можемо да се носимо с њима.

У финалу турнира у Истанбулу, против Уникахе, имали сте десетак „невидљивих“ додавања. Неки стручњаци су коментарисали да сте направили и ту помак, да ваше лопте имају „нову димензију непредвидљивости“... Гледате на две стране, а додајете у трећу!

То је пре свега одраз великог самопоуздања које је сигурно још порасло после Светског шампионата у Шпанији. Тренер Итудис ми је дао велику слободу. Осећам се добро на терену, трудим се да уживам у свакој секунди и да се, кад се укаже шанса, забавим, јер кошарка је пре свега игра.

Александар Милетић