Може ли ДСС без Коштунице

Да ли ће Демократска странка Србије опстати без свог оснивача и јединог председника Војислава Коштунице? Нова демократија није преживела промену имена у Либералну странку, на чијем челу више није био Душан Михајловић. ДС је опстајао, не само зато што је већа странка, већ зато што је једина која је гласањем мењала председнике.

Доскорашњи потпредседник ДСС-а Ненад Поповић образложио је свој разлог за напуштање странке и оснивање Српске народне партије тиме што после одласка Коштунице ДСС више није исти. Александар Поповић, в. д. председника странке, одговорио му је да то једноставно није тачно. „Јесте другачије него када је он био на њеном челу, али странка и даље постоји.”

Да ли би СПО опстао без Вука Драшковића и ЛДП без Чедомира Јовановића? Да ли ће другачији ДСС са новим председником успети да поново уђе у парламент?

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да је ДСС поражен и пре одласка Коштунице и да не би имао сјајну будућност.

„Коштуница није имао наследника, био је први и једини председник, за разлику од неких других странака које су имале више председника, па је зато и одлазак лидера изгледао другачије. Ненад Поповић је доста значио у странци и после његовог одласка остаје само бренд, али без новог лидера и идеја странка не може да функционише. То нарочито важи за мање странке, оне не могу да преживе када лидер оде. ДС је преживео промене и доласком Бориса Тадића странка је много добила јер се он показао као успешан политичар. И СНС је ојачала промена. Шешељ не би био председник Републике, а Николић јесте. Али, Вучића нема ко да наследи, као што је он наследио Николића, и СНС после његовог одласка не би опстао као јака странка. Исто важи за ЛДП и УРС, они немају будућност без својих лидера. Одласком Динкића странка је нестала, а без Јовановића странка не би постојала, као ни НДС без Тадића. Ни СПС, иако није мала странка, не би опстао без Дачића.”

Радун каже да се у кампањама улаже у личности, што је глобални тренд.

„СПС би можда и преживео без Дачића али онда не би имао 15 већ пет одсто. Наши политичари су на сцени дуже од две деценије и практично нема нових.”

Он објашњава да људи гласају за личност а мање за идеологију и да зато странке тешко преживљавају одласке лидера. „ДС је опстајао и када су одлазили председници, али је једва преживео и поцепао се одласком Тадића. ДСС је имао проблем и са Коштуницом, јер нису прешли цензус, а од 2012. године отишло је неколико стотина чланова.”

И Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, каже да се Срби много више везују за лидере него за идеологије и програме.

„Променом лидера фактички се рађа нова партија, иако остаје спољна форма. Лидер мења карактер странке, а повлачи и прекомпоновање бирачког тела. У том процесу неке странке ојачају, а друге се маргинализују. После убиства Ђинђића, ДС се током борбе за партијско наслеђе поделио и из њега се изродила, бар по форми, нова партија. У таквим ситуацијама обе странке тврде да су оне истински баштиници. Сада изгледа да се ДСС постепено гаси, и да из његових редова настаје СНП, који претендује да споји изворне принципе ДСС-а са модерним, динамичним приступом политици, који је тој партији недостајао. Остатак ДСС-а оптерећен је претендентима на лидерску позицију и сујетама, што је рецепт за пропаст, а СНП су основали, не баш бројни, припадници врха некадашњег ДСС-а за које се везује ефикасност.”

Анђелковић каже да ће СНП остати привржен ДСС-у ако пажљиво ради на избалансираности методолошке модернизације и идеолошке доследности.

„Ако у томе успе, онда ће имати светлу будућност, почеће да расте и заузеће значајну позицију на политичкој сцени.”

Миодраг Радојевић, политички аналитичар, каже да ДСС, као и већина опозиционих партија, пролази кроз период карактеристичан по лаганом „топљењу” рејтинга и подсећа да је партија већ имала лоше резултате на последња два избора, а константан пад бирача читаву деценију. Он каже да странка неће мењати основни курс, неутралност и противљење европским интеграцијама, али, иако је јасно профилисана, оптерећује је комуникација с бирачима и начин представљања идеја.

„То треба да прилагоди савременим захтевима, у којима је амбалажа важнија од квалитета производа, иначе ће, као и многе друге странке, бити суочена с потребом да преживи. Као странка умерене деснице, она је донекле на правим шинама, али са застарелом локомотивом. Предстојећи избори за лидера могу дати и одговор на питање да ли је странка у стању да се опорави, модернизује и обједини око новог лидера, или је то увод у нове деобе у којима ће присталице пораженог табора наставити политички ангажман на другом месту.”