У улози визионара

После светске премијере на 71. Венецијанском фестивалу филм „Пазолини“ Ејбела Фераре испраћен је са овацијама у Театру „Викторија Еугенија“ у којем су се приказивали филмови из секције „Бисери“ култног програма „Отворена зона“ (Забалтеги).

Овај Ферарин филм је емотиван и снажан омаж великом италијанском уметнику, филмском редитељу, писцу, поети, критичару и мислиоцу, његовом бритком уму и стваралачкој храбрости. Филм који прати последњи дан у животу овог вансеријског интелектуалца, филмског ствараоца и хомосексуалца, личности чији су политички ставови базирани на несвакидашњем споју католицизма, марксизма и еросаизазивали контроверзе и жустре расправе у италијанском и европском друштву, а његова изненадна и брутална смрт (Пазолинија је у зору 2. новембра 1975. године убила мушка проститутка у близини станице Термини у Риму) и данас је још увек замотана у вео мистерије.

Насловну улогу сведено а маестрално игра славни амерички глумац Виљем Дафо који већ дуже и сам живи у Риму...

Шта вас је мотивисало да прихватите лик Пазолинија онаквим какав он јесте био, укључујући ту и његову отворену хомосексуалност?

Мислим да је он био веома храбар и одважан и да је имао неке своје разлоге да у вези са тим буде отворен. Зашто је био толико отворен. Не знам тачно, али мислим да је он као човек био цео пакет. У вези са њим не могу се раставити неке ствари од других, један део његовог живота од оног другог. Не може се раставити његова поезија од његовог филмског стваралаштва. Једноставно, све су то делови једног истог организма, а Пазолини јесте био органска особа.

У припремама за улогу добили сте и неке његове личне ствари?

Да, то је тачно.

Како су оне помогле у градњи његовог филмског лика?

Биле су то практичне ствари. Његов пријатељ Минато имао је неке делове Пазолинијеве одеће, кожну јакну, породица ми је дала његов прстен, његове фармерке, привезак који му је поклонила марија Калас, али оно што је најважније дали су ми Паолов дневник, његов планер. На основу његових белешки јасно је да он није могао знати како ће скончати те кобне ноћи. Имао је много заказаних састанака и за наредне дане.

Виљем Дафо са нашим филмским критичарем Дубравком Лакић

Колико је све то помогло у реконструкцији последњих 24 сата Пазолинијевог живота?

Изузетно. На основу свега тога Ејбел Ферара и ја смо покушали да дочарамо оно што смо ми мислили да би могло да буде његово стање свести и духа у тих последњих 24 сата. Да прикажемо шта га је занимало, о чему је размишљао и говорио, са ким се сусретао. Мој перфоманс зато није био имитација или тумачење тога ко је он био, већ више снимак мене који настањујем деловање и мисли човека за кога се десило да је био Пјер Паоло Пазолини.

И шта сте ви лично током тог процеса открили?

Када учите ствари бивајући надахнути и образовани од стране тако визионарског мислиоца и уметника, то онда отвара велике изазове и мења вам мисли. Управо је то срце личне трансформације која потспешује и унутрађњи живот глумачке изведбе.

Играли сте и Исуса, сада и Пазолинија, али у ком случају сте као глумац осећали већи притисак?

Нисам играо Исуса, већ сам тумачио лик Исуса, баш као што сада не играм Пазолинија већ тумачим лик човека који се звао Пјер Паоло Пазолини. Али, потпуно сте у праву што се притисака тиче. У случају Пазолинија, та унутрашња пресија коју сам осећао, потицала је од чињенице колико је он био вољен и поштован. Готово света фигура. Икона. Имао сам и свест о томе колико је ту изазова, јер је сећање на Паола још свеже, али и свест о томе да са овом улогом нећу успети уколико не отклоним пресију. У случају обе улоге и Исуса и Пазолинија морао сам да се очистим од очекивања, слика или мисли које сам претходно имао и да кренем са радом заиста од нуле.

Од те нуле до финалног резултата, захваљујући вама створило се у Ферарином филму много емоција?

Ово је наш Пазолини и ја овом филму верујем. У њему смо Ферара и ја јасно показали колико га волимо, поштујемо и обожавамо. Руководили смо се чињеницама, били смо зависни од информација, сећања, прича и мишљења његових преживелих пријатеља и породице и били смо благословени њиховом великодушношћу. Надградња или фикција долазила је несвесно између чињеница, поезије и размишљања о животу. Колико год смо могли користили смо стварне локације на којима смо снимали. Његова кућа, таверне у којима је јео или се сретао са пријатељима. Све је ту.

Чак и оне екстремне поделе између различитих аспеката Пазолинијевог живота?

Да, и то. Он је имао те екстреме у свом животу, иако то уопште није била тајна, они су били одвојени и дискретни. Чинило се да је један део његовог живота хранио све оне друге и све је то било повезано. Он је био у стању да служи толико господара свог срца и тела, чак и ако га је то чинило контрадикторним. Ја сам само покушао да будем његово тело, његовглас и његово присуство у последњем дану живота.

Ви сте успели и да невероватно физички на њега личите?

Нисам желео да будем имитатор, али истовремено он је био толико добро познат и толико пуно анализирана фигура, да сам знао шта се све може догодити јер нисам баш италијанска фигура. Знао сам да ће тамне наочаре и тамна коса физички веома помоћи, али оно најважније је било да му будем сличан у гестовима, кретњама. Зато сам гледао много његових телевизијских наступа и интервјуа, али не да бих га копирао већ да бих усвојио комплетну слику о таквом човеку. О човеку који је био инспиративан у свом раду, храбар у свом животу и визионарски мислилац. Велики филмски уметник и поета.

Био је близак и комунистичкој партији Италије?

Његово политичко деловање било је више са филозофског становишта. Са становишта неког ко је имао изузетно отворени ум. Он је одрастао у окружењу у којем је политика ударала сваког у лице. Одрастао је у време фашизма, његов брат је тада био убијен. То је био његов стварни живот, а не питање његових ставова или одлука да се прикључи извесним круговима. Он је предвидео антрополошку еволуцију италијанске културе, која је још увек у току. Нека од његових тадашњих запажања још увек су примењива за Италију, али и за све нас. Умртвљавање конформизма, хомогенизација, импотенцијаљуди који доносе лажне слободе и напредак, кривица телевизије, лажна толеранција, корупција, конзумеризам. Све је то актуелно и данас, само што се томе може сада додати и глобализација, интернет, мултинационалне корпоративне културе. Пјер Паоло Пазолини се у својој уметности и у свом животу борио да сачува оно што је људско и лепо. Видимо данас та та борба још увек траје.

Ни Ферарин филм „Пазолини“ не открива мистерију Пазолинијевог убиства?

У филму смо све што смо могли урадили искуствено а не фактографски, али у једно смо потпуно сигурни – Пазолинија није убила само једна особа! Ђузепе Пелоси (осуђен као убица, прим. аут.) те кобне вечери није био сам. Оно што је у свему томе најважније и настрашније јесте: Пјер Паоло Пазолини је те вечери брутално убијен! У теорије завере није било потребе да улазимо.