U ulozi vizionara

Posle svetske premijere na 71. Venecijanskom festivalu film „Pazolini“ Ejbela Ferare ispraćen je sa ovacijama u Teatru „Viktorija Eugenija“ u kojem su se prikazivali filmovi iz sekcije „Biseri“ kultnog programa „Otvorena zona“ (Zabaltegi).

Ovaj Ferarin film je emotivan i snažan omaž velikom italijanskom umetniku, filmskom reditelju, piscu, poeti, kritičaru i misliocu, njegovom britkom umu i stvaralačkoj hrabrosti. Film koji prati poslednji dan u životu ovog vanserijskog intelektualca, filmskog stvaraoca i homoseksualca, ličnosti čiji su politički stavovi bazirani na nesvakidašnjem spoju katolicizma, marksizma i erosaizazivali kontroverze i žustre rasprave u italijanskom i evropskom društvu, a njegova iznenadna i brutalna smrt (Pazolinija je u zoru 2. novembra 1975. godine ubila muška prostitutka u blizini stanice Termini u Rimu) i danas je još uvek zamotana u veo misterije.

Naslovnu ulogu svedeno a maestralno igra slavni američki glumac Viljem Dafo koji već duže i sam živi u Rimu...

Šta vas je motivisalo da prihvatite lik Pazolinija onakvim kakav on jeste bio, uključujući tu i njegovu otvorenu homoseksualnost?

Mislim da je on bio veoma hrabar i odvažan i da je imao neke svoje razloge da u vezi sa tim bude otvoren. Zašto je bio toliko otvoren. Ne znam tačno, ali mislim da je on kao čovek bio ceo paket. U vezi sa njim ne mogu se rastaviti neke stvari od drugih, jedan deo njegovog života od onog drugog. Ne može se rastaviti njegova poezija od njegovog filmskog stvaralaštva. Jednostavno, sve su to delovi jednog istog organizma, a Pazolini jeste bio organska osoba.

U pripremama za ulogu dobili ste i neke njegove lične stvari?

Da, to je tačno.

Kako su one pomogle u gradnji njegovog filmskog lika?

Bile su to praktične stvari. Njegov prijatelj Minato imao je neke delove Pazolinijeve odeće, kožnu jaknu, porodica mi je dala njegov prsten, njegove farmerke, privezak koji mu je poklonila marija Kalas, ali ono što je najvažnije dali su mi Paolov dnevnik, njegov planer. Na osnovu njegovih beleški jasno je da on nije mogao znati kako će skončati te kobne noći. Imao je mnogo zakazanih sastanaka i za naredne dane.

Viljem Dafo sa našim filmskim kritičarem Dubravkom Lakić

Koliko je sve to pomoglo u rekonstrukciji poslednjih 24 sata Pazolinijevog života?

Izuzetno. Na osnovu svega toga Ejbel Ferara i ja smo pokušali da dočaramo ono što smo mi mislili da bi moglo da bude njegovo stanje svesti i duha u tih poslednjih 24 sata. Da prikažemo šta ga je zanimalo, o čemu je razmišljao i govorio, sa kim se susretao. Moj perfomans zato nije bio imitacija ili tumačenje toga ko je on bio, već više snimak mene koji nastanjujem delovanje i misli čoveka za koga se desilo da je bio Pjer Paolo Pazolini.

I šta ste vi lično tokom tog procesa otkrili?

Kada učite stvari bivajući nadahnuti i obrazovani od strane tako vizionarskog mislioca i umetnika, to onda otvara velike izazove i menja vam misli. Upravo je to srce lične transformacije koja potspešuje i unutrađnji život glumačke izvedbe.

Igrali ste i Isusa, sada i Pazolinija, ali u kom slučaju ste kao glumac osećali veći pritisak?

Nisam igrao Isusa, već sam tumačio lik Isusa, baš kao što sada ne igram Pazolinija već tumačim lik čoveka koji se zvao Pjer Paolo Pazolini. Ali, potpuno ste u pravu što se pritisaka tiče. U slučaju Pazolinija, ta unutrašnja presija koju sam osećao, poticala je od činjenice koliko je on bio voljen i poštovan. Gotovo sveta figura. Ikona. Imao sam i svest o tome koliko je tu izazova, jer je sećanje na Paola još sveže, ali i svest o tome da sa ovom ulogom neću uspeti ukoliko ne otklonim presiju. U slučaju obe uloge i Isusa i Pazolinija morao sam da se očistim od očekivanja, slika ili misli koje sam prethodno imao i da krenem sa radom zaista od nule.

Od te nule do finalnog rezultata, zahvaljujući vama stvorilo se u Ferarinom filmu mnogo emocija?

Ovo je naš Pazolini i ja ovom filmu verujem. U njemu smo Ferara i ja jasno pokazali koliko ga volimo, poštujemo i obožavamo. Rukovodili smo se činjenicama, bili smo zavisni od informacija, sećanja, priča i mišljenja njegovih preživelih prijatelja i porodice i bili smo blagosloveni njihovom velikodušnošću. Nadgradnja ili fikcija dolazila je nesvesno između činjenica, poezije i razmišljanja o životu. Koliko god smo mogli koristili smo stvarne lokacije na kojima smo snimali. Njegova kuća, taverne u kojima je jeo ili se sretao sa prijateljima. Sve je tu.

Čak i one ekstremne podele između različitih aspekata Pazolinijevog života?

Da, i to. On je imao te ekstreme u svom životu, iako to uopšte nije bila tajna, oni su bili odvojeni i diskretni. Činilo se da je jedan deo njegovog života hranio sve one druge i sve je to bilo povezano. On je bio u stanju da služi toliko gospodara svog srca i tela, čak i ako ga je to činilo kontradiktornim. Ja sam samo pokušao da budem njegovo telo, njegovglas i njegovo prisustvo u poslednjem danu života.

Vi ste uspeli i da neverovatno fizički na njega ličite?

Nisam želeo da budem imitator, ali istovremeno on je bio toliko dobro poznat i toliko puno analizirana figura, da sam znao šta se sve može dogoditi jer nisam baš italijanska figura. Znao sam da će tamne naočare i tamna kosa fizički veoma pomoći, ali ono najvažnije je bilo da mu budem sličan u gestovima, kretnjama. Zato sam gledao mnogo njegovih televizijskih nastupa i intervjua, ali ne da bih ga kopirao već da bih usvojio kompletnu sliku o takvom čoveku. O čoveku koji je bio inspirativan u svom radu, hrabar u svom životu i vizionarski mislilac. Veliki filmski umetnik i poeta.

Bio je blizak i komunističkoj partiji Italije?

Njegovo političko delovanje bilo je više sa filozofskog stanovišta. Sa stanovišta nekog ko je imao izuzetno otvoreni um. On je odrastao u okruženju u kojem je politika udarala svakog u lice. Odrastao je u vreme fašizma, njegov brat je tada bio ubijen. To je bio njegov stvarni život, a ne pitanje njegovih stavova ili odluka da se priključi izvesnim krugovima. On je predvideo antropološku evoluciju italijanske kulture, koja je još uvek u toku. Neka od njegovih tadašnjih zapažanja još uvek su primenjiva za Italiju, ali i za sve nas. Umrtvljavanje konformizma, homogenizacija, impotencijaljudi koji donose lažne slobode i napredak, krivica televizije, lažna tolerancija, korupcija, konzumerizam. Sve je to aktuelno i danas, samo što se tome može sada dodati i globalizacija, internet, multinacionalne korporativne kulture. Pjer Paolo Pazolini se u svojoj umetnosti i u svom životu borio da sačuva ono što je ljudsko i lepo. Vidimo danas ta ta borba još uvek traje.

Ni Ferarin film „Pazolini“ ne otkriva misteriju Pazolinijevog ubistva?

U filmu smo sve što smo mogli uradili iskustveno a ne faktografski, ali u jedno smo potpuno sigurni – Pazolinija nije ubila samo jedna osoba! Đuzepe Pelosi (osuđen kao ubica, prim. aut.) te kobne večeri nije bio sam. Ono što je u svemu tome najvažnije i nastrašnije jeste: Pjer Paolo Pazolini je te večeri brutalno ubijen! U teorije zavere nije bilo potrebe da ulazimo.