Слојеви једне приче

ИНТЕРВЈУ
Главна личност најновијег романа Горана Милашиновића ("Маске Софије де Монтењ", издавач "Стубови културе", 2007) јесте Софија де Монтењ, у ствари, Софија Авакумовић која поткрај 19. века, у петнаестој години, одлази из Београда на школовање у Цирих. Тамо постаје глумица у локалном позоришту за које се касније испоставља да је рафинирани бордел, а онда се, пред крај живота, враћа у Земун и отвара позоришну школу за младе глумице.
Њене животне путеве, рећи ће нам Горан Милашиновић, одређује јасна жеља да се свим бићем посвети сопственим страстима и еротској пожуди, и то до граница задовољства очишћеног од сваке љубави и везаности за мушкарца. "Ово је роман о женском погледу на сопствену сексуалност, виђен очима мушкарца, те је, заправо, роман за мушкарце, иако ће, надам се, занимати и понеке жене", додаје писац који је објавио више романа, од којих су му најпознатији "Camera obscura" (2003) и "Апсинт" (2005). Овај други био је и у најужем избору за НИН-ову награду за роман године.

У "Маскама…" се поново бавите 20. веком, тачније историјом?

Мене историја не занима фактографски или документаристички, ја не желим да је тумачим или преобликујем него је прошлост паспарту у који смештам своје приче и теме које ме заокупљају. Тим више што је реч о темама које вреде за сва времена. Тако посматрано, писац у ствари пише искључиво о времену у којем живи; своју садашњост и своје преокупације он само смешта у историју, а историчност постаје само нови, потенцијално занимљив слој романа.

Да се вратимо Софији де Монтењ. Може ли се живети без љубави?

Софија де Монтењ је од оних ретких људских бића која су способна да ослушкују своје потребе све до самих извора. Она схвата да потпуно препуштање еротским страстима, толико снажним у њој, није могуће уколико не жртвује романтичну љубав према мушкарцу, а касније и према жени. Али страст, романтична или еротска, јесте саставни део љубави. О томе пише и Роберт Штенберг. По његовој триангуларној теорији љубави, осим страсти и жеље за спајањем љубав чине још интимност која обезбеђује поделу тајни и, на крају, заједничко очекивање да ће однос двоје људи трајати заувек. Софија де Монтењ се само одриче ове две последње ствари. И, баш у томе се налази и савременост овог романа који се привидно догађа пре сто година. Јер, погледајте данашњег човека: никако се не одриче страсти и интерсексуалног привлачења, романтичног или еротског, али све је мање спреман на вечну верност, а интимност све чешће остварује унутар површних и пролазних познанстава.

Не марити за другог, мислити само о себи и својим потребама – није ли то пут у самоћу? Зар је усамљеност судбина савременог човека?

Самоћа се знатно разликује од усамљености и не мора да буде разорна за човеково биће као што је усамљеност, него сасвим супротно, подстицајна и стваралачка. Неки егзистенцијалисти мисле како је управо самоћа природно људско стање јер сами се рађамо, сами путујемо кроз свет и кроз сопствени живот и сами умиремо. При том, у самоћи не морамо имати осећање одбачености од других људи и увек можемо да је прекинемо и повежемо се са другима. Узмите као пример Интернет: бити сам уз рачунар – то је тако добар пример добровољне самоће савременог човека – а, опет, не бити усамљен, не прекинути везе са другим људима, него управо супротно: из своје самоће бити повезан са целим светом, са свим људима. Наравно, усамљеност која је прекид свих веза са другим људима јесте разарајућа и опасна. Сасвим је друга ствар добровољна изолација, на коју се савремени човек повремено одлучује да би се заштитио од злобе и повређивања од других људи.

Техничка чуда којима смо окружени, ипак, дехуманизују нашу стварност и чине нас неосетљивима?

Свакако да је строго мождани аспект хуманизма заснован на чистом разуму и науци, толико форсиран у неколико прошлих векова, недовољан и да савремени човек схвата потребу за ширим сопственим дефинисањем у којем су, поред памети, важни осећања и машта. Хуманост у пуном смислу подразумева личност у којој су све те три ствари интегрисане. Да није тако, одавно би нестали књижевност и свака друга уметност. А то се није догодило.

Често у својим интервјуима говорите о новом, кратком и брзом роману. Јесу ли "Маске Софије де Монтењ" такав роман?

Јесу. И овај роман написан је по истом рецепту: сто педесет кратких и брзих страна које оном читаоцу који тражи само причу омогућавају да га прочита за неколико сати. За онога ко жели више од голе приче налазе се бројне назнаке и наслути који могу да га одведу у правцу који сам одређује, тако да за њега овај роман има хиљаду страна. Прича је, по мом мишљењу, ипак оно што чини коштано-мишићни систем сваког, па и савременог романа. Помоћу приче роман је у стању да одржи свој облик и дефиницију, а све побочне приче и есејистички захвати јесу они фини сокови, хормони и ензими који колају телом, који се не виде на први поглед, који могу да буду присутни у већој или мањој мери. 

Међутим, у овом роману постоји и крими радња. Није ли то превазиђено?

То није правило ни обавеза. Али јесте још један додатни слој романа који се неком може допасти више од свега другог. Који ја волим. Који има неку врсту филмског ефекта у роману. У основи сваке озбиљне литературе постоје разни слојеви приче – трилерски елементи, филозофски есеји, путописни елементи, психологија ликова, историја. Озбиљна литература јесте писање невидљивим мастилом преко већ написаних речи. А та невидљива слова постају видљива само оним читаоцима који су у стању да их открију.