Тито ми "дозволио" да побегнем

ВИШЕ ОД СПОРТА
Добривоје Танасијевић (72), у свету фудбала, филма и бизниса познатији као Ден Тана, што је скраћеница његовог имена и презимена, и даље отвара нове животне путеве. Прошлог лета се по други пут оженио, а следеће године ће потписати уговор са групом финансијера који ће, по угледу на његов клуб-ресторан "Ден Тана", јединствено састајалиште холивудског џет-сета, отворити ланац ресторана истог типа и имена – широм света.

Ови нови догађаји траже и његово ново ангажовање, али га то не спречава да се и ових дана посвети својој вечитој љубави – фудбалу, спорту којем је, и као играч и као функционер, посветио цео живот. Ден Тана је ових дана с државним тимом, као председник Међународне комисије ФС Србије, у Јерменији и Азербејџану, а исту улогу има и у Црвеној звезди!

Као фудбалер је, у 18. години, побегао из Југославије у Белгију, па је преко Немачке и Канаде стигао у Америку, а потом је, после низа животних успона и падова, стекао велики углед и новац.

Где сте рођени?

Моји су живели у Београду, изнад пијаце Зелени венац, али је моја мајка желела да се породи у свом родном селу Чибутковици код Лазаревца, па сам се зато тамо и родио 1935. Променио сам све режиме: рођен сам у краљевини, а живео у фашизму, комунизму, капитализму...

Како сте се школовали?

На два колосека: у редовној школи и у пионирима Фудбалског клуба Црвена звезда. Обе школе су ми помогле да се на најбољи начин снађем и у свету.

Коју слику из детињства посебно памтите?

Кад сам имао осам година, у време Другог светског рата, с друговима сам играо фудбал у парку преко пута хотела "Москва". После игре смо  отишли кући уз договор да се нађемо после ручка. Али, дошло је до бомбардовања. Једна бомба је пала на кућу мог најбољег друга и никад га више нисам видео. То сам морао да прихватим као нормално. Казали су ми: "Рат је"... Од тада се не плашим смрти.

Како сте у то време живели?

Од десете године сам радио свако јутро на пијаци по два-три сата. Помагао сам сељацима, јер углавном нису знали да мере оно што продају, а и споро су то наплаћивали. За услугу сам добијао нешто у новцу, а нешто у натури: грожђе, кромпир... Све зарађено сам давао мајци.

Кад сте побегли из Југославије?

Уочи последњег разреда гимназије одселио сам се у Котор, где сам играо фудбал за Бокељ. Преко лета сам отишао на крстарење бродом и остао, уз пристанак родитеља, у Антверпену.

Ко Вам је тада помогао?

Као емигрант сам најпре био у одређеном прихватилишту. На срећу, после два-три месеца Црвена звезда је у Бриселу победила са 6:1 Андерлехт, коме ме је препоручио Рајко Митић. После пет-шест дана сам потписао уговор с тим клубом, а затим сам, стицајем околности, прешао у немачки Хановер, одатле у Канаду, у екипу Монтреала. После две и по године наставио сам да играм фудбал у Америци. Тада сам добро говорио само руски, а француски, немачки и енглески само по педесетак речи...

Да ли сте били и на странпутицама?

Био сам у току свих тих година и у друштву лопова. Наравно, у њима нисам увек видео људе с оне стране закона. Ево једног примера: у Монтреалу су ме четворица наших, као истакнутог фудбалера, повремено водили на ручкове и вечере у најбоље ресторане. Све док нисам видео њихове слике у новинама. Наслов текста је био: "Ухваћени највећи лопови"...

Шта су све учинили?

Опљачкали су фабрику бунди за 100.000 долара, па нешто друго за 50.000... У току суђења сам схватио да сам и ја учествовао у једној њиховој крађи, а да то нисам знао: један од њих ме замолио да око поноћи седим у његовим колима док он буде у стану са женом која је удата за полицајца. Имао сам задатак само да затрубим ако ту стану полицијска кола. Кад је завршио посао ушао је с торбом у кола, па смо  отишли... У ствари, он је тада у партеру те луксузне зграде обијао коцкарске апарате и не знам шта још...

Да ли сте ишли у неку америчку школу?

Ишао сам две године на Академију глуме код професора Џека Корија. То је у Лос Анђелесу била једна од најбољих школа. Примљен сам и зато што сам пореклом из источне Европе, јер је Кори био опчињен комунизмом. Код њега су у то време глуму учили и Американац Џемс Дин, Украјинка Натали Вуд, Пољакиња Ким Новак... Дин је волео да игра шах. Партнер му је био мој друг Богдан Шарић...

Кад сте први пут стали пред камеру?

Први филм у коме сам играо звао се "Непријатељ испод мора". Главне улоге су имали Роберт Мичам и Курт Јиргенс, а мени су променили име у Ден Тана због лакшег изговара у Америци. Тада сам зарадио велике паре – 20.000 долара. После тога сам снимио неколико великих филмова и много оних за мали екран.

Ко Вам је од свих тих људи најбољи пријатељ?

Пре свих, наше горе лист, Карл Малден. Дружимо се близу 50 година. При упознавању сам му рекао да сам Југословен, а он ми је казао:"Ја сам Србин, само Србин, не Југословен. Тако ме отац учио". Рођен је у Гери, у Индијани, пре 95 година. Он и његова жена Мона прославили су прошлог пролећа 70 година брака! То је најдужи брак у Холивуду. Имају две кћерке... Чекај, сад ћу да га позовем...

    ...И Ден Тана ми је, после поздрава с Моном и Карлом Малденом, дао слушалицу уз најаву: "Ово је Славко, новинар ’Политике’". Карл ми је, између осталог, рекао: "Волим да говорим српски, али немам с ким. Чекам да се Ден врати у Америку... Код вас је киша, а овде, у Калифорнији, жеже сунце... И, да знате, Хилари Клинтон ће бити председник Америке. То је готово"...

Кога још од познатих посебно памтите?

Хемфрија Богарта. Нећу говорити ништа о његовој глуми. То сви знају. Али, и у приватном животу је био баш такав, упечатљив лик. Могао је да попије за тројицу. Његово пиће је било коктел од мартинија, џина и вотке.

Кад сте отворили клуб-ресторан?

При отварању клубова, односно ресторана, никад нисам био сам. Први пут су ми партнери били глумац Џорџ Хамилтон и грофица Туманов. Било је то у време кад се играо твист. Уз ту игру, пиће и сендвиче свако од нас зарадио је, за годину дана, по милион долара. А други, овај мој садашњи ресторан "Ден Тана", отворио сам пре 44 године с Кларенсом ден Мартином, који ми је касније продао свој део. 

Колико пута сте се враћали фудбалу?

Фудбал никад нисам напуштао, али финансијски сам још два пута дубоко ушао и у тај посао. Прво крајем шездесетих, када сам са Ацом Обрадовићем и уз низ наших фудбалера и играча из целог света основао америчку професионалну лигу, која није пустила корен. А други пут, кад сам с много успеха живео у Енглеској од 1970. до 1981, био сам један од власника клуба Бренфорд. У том време био сам равноправни члан енглеске Фудбалске федерације. Ни пре ни после тога то није био ниједан странац!

А да ли сте се бавили политиком?

Само у једном периоду. Учланио сам се у Демократску странку кад је кандидат за председника био Џон Кенеди. Био сам чак и члан његовог ширег штаба и учествовао у кампањи. После његовог убиства сам остао члан странке, али сам дигао руке од рада за њу. Био сам више пута и с вођама републиканаца, с Никсоном на пример.

Који од тих сусрета посебно памтите?

Онај са Титом, кад је дошао у посету Никсону 1967. На том пријему Тито ме је питао: "Како тако добро говорите српски". Кад сам му казао да сам из Југославије отишао 1953, рекао је: "Значи побегао". Одговорио сам потврдно, а он је на то, пред свима, имао свој коментар: "Да сам био на Вашем месту поступио бих исто". Тито је, очигледно, био велики мангуп, мангуп у најбољем смислу те речи.

Колико пута сте се женили?

Два пута. Први пут 1961. године, а развео сам се после 20 година. Из тог брака имам две кћерке. Габријела (45) је продуцент и тренутно снима филм у Енглеској с фондом од 40 милиона долара. Катарина (43) је један од најуспешнијих бизнисмена у Калифорнији. Од прошле године сам у другом браку. Моја супруга Биљана Стрезовски је млађа од мојих кћерки. Има 38 година и добро се слаже с њима...

Који фудбалски догађај је обележио Ваш живот?

Онај из априла 1994, када сам сачувао статус српског фудбала у Европској федерацији. На тај конгрес сам дошао уместо Миљана Миљаниће који, због санкција, није добио визу. На конгрес сам стигао дан пошто смо избачени из Уефе. Међутим, због мог пријатељства с њеним тадашњим председником Јохансоном и председницима фудбалских савеза Немачке и Енглеске речено ми је да на састанку Комитета Уефе предложим пријем Македоније у Уефу. Јохансон ми је то овако објаснио: "Предлагач може да буде само стални члан Уефе". И тако су Македонци постали чланови Уефе, а ми сачували статус.

Чега се никад не бисте одрекли?

Не бих се одрекао ничега, али, ако баш морам да будем конкретан – не бих се никад одрекао фудбала. Ево, и сад сам жену оставио у Лос Анђелесу, а ја сам дошао да будем уз репрезентацију. Захваљујући фудбалу прошао сам овај животни пут. И још нешто, посебно значајно, у фудбалу увек имате сутра. Данас изгубимо од најгорег, а сутра победимо најбољег, док у осталим животним ситуацијама врло често нема тог – сутра.

Који је Ваш животни став?

Уз многе један је најважнији: с највише менталне и физичке снаге радим оно што волим и љубим оне које волим.