Сећање на "Џејмса Дина са Црвеног крста"

"Пива је био духовит и луцидан, дете из породице познатих интелектуалаца. Пошто је био велики маштар таква је била и његова кошарка. Учио је од Аце Николића и Ранка Жеравице, али их није копирао, увек је био оригиналан. Развио је своју кошаркашку филозофију. Млад је отишао у САД на неколико месеци и за то време усавршио енглески и проучавао амерички стил кошарке којим је био опчињен. Нова сазнања је комбиновао са старим, створивши визионарски приступ кошарци. Звали смо га Џејмс Дин зато што је био згодан, интелигентан, шармантан..."

Тако о Слободану Пиви Ивковићу (1937 – 1995), првом председнику Удружења кошаркашких тренера Србије (УКТС), говори Драгослав Ражнатовић који му је прво био саиграч, а затим "ученик" у Радничком са Црвеног крста. Недавни традиционални меморијални турнир био је прилика да се љубитељи кошарке подсете на све оно што је урадио овај тренер, познат по огромној страсти према кошарци, жељи за иновацијама и усавршавањима у њој.

Раднички као авангарда

У тренутку док највећи ауторитети српске кошарке траже начин како да је врате у европски врх, прича о Слободану Пиви Ивковићу враћа нас у време када су тренерски ентузијасти радећи даноноћно отварали нове видике. Ако би поред талента и креативности требало издвојити још нешто што је југословенску кошарку одвело на врх, то је свакако било визионарство, а Пива је то носио у себи.

– Црвени крст је био наш други дом и битнија организација од сваке друге установе, па и од школе. Цела та екипа је била из околине Крста. Нон-стоп смо играли баскет. Ту су били јаки и бокс, рукомет, одбојка... Из тог спортског друштва израсло је много асова. Раднички је тада био друштво младих који су се дружили и ван терена. Преко лета смо имали два тренинга дневно, а између њих смо играли баскете на којима је све пртшало, па смо по некад и повређени долазили на вечерње тренинге. Пива је створио генерацију која је била државни првак 1973, којој сам и ја припадао. Та екипа је била претеча савремене кошарке. Играли смо брзо, агресивно, с много идеја у игри два на два. Имали смо модеран стил, леп за гледање. Стигли смо и до полуфинала Купа шампиона.

Пива је трагао за савршеном кошарком. С непуних 30 година нашао се на клупи тада моћног ОКК Београда, а затим је с младом екипом Радничког освојио домаће првенство и куп, играо у полуфиналу Купа шампиона и финалу Купа победника купова. Та екипа је у то време играла можда и најлепшу кошарку у Европи.

Стопама Џона Вудена

– Пива је успешно наставио Николићеву и Жеравичину школу. То је била претеча модерне кошарке. Често смо били у контри са четворицом, што је у оно време било незамисливо – сећа се Ражнатовић. – Маравић скине лопту, гурне је лево или десно, а онда би често, као пети, дотрчавао у контру и кад би му набацивали лопту, био је врло близу данашњег "алеј упа". Кад сам се том тиму прикључио после служења војног рока, 1971, нисам могао да стигнем младе играче. У 31. години сам научио од Пиве неке основне елементе. Све је разрађивао до детаља. Водио је рачуна како ми стоји мали прст на нози док сам у скоку. Био је врхунски демонстратор. По мени, у то време је после Аце и Ранка био најбољи у Југославији.

Многи наши познати тренери, пре свега његов млађи брат Душан (на кога је пренео обе своје велике страсти – према кошарци и голубовима), учили су од њега. А он је увек био спреман да учи од других, као рецимо од познатог америчког тренера Џона Вудена који је, поред осталог, познат по томе што је први ушао у Нејсмитову кућу славних и као тренер и као играч.

– Водио је Раднички, појачан с пар играча из других клубова, на Универзитетским играма у Москви на којима смо били други, иза СССР-а. Имао је огромну литературу, добијао је касете из САД. Кроз његову кућу у Кајмакчаланској прошла је плеједа тренера. Био је у стању да 24 часа прича о кошарци. Био је толико добронамеран и отворен па је све своје идеје и знања несебично делио с људима. Био је омиљен у тренерским круговима.

Црвени крст је, поред Пиве, дао и Ранка Жеравицу, Милана Цигу Васојевића, Драгољуба Пљакића, Боривоја Ценића, Братислава Ђорђевића, Душана Ивковића... На идеју Пиве Ивковића, Жеравице, Мићовића, Пљакића и још неких, основано је УКТС 1972. Пива је био његов први председник, баш као и у Удружењу тренера Југославије, основаном 1991. на Игману.