Немачки слависта и прва српска новинарка

Имала је све услове да буде наша хероина, али је живот са њом имао друге планове. Све чега се дотакла позлатила је, изузев личне среће и судбине. Мага Магазиновић, српкиња европског образовања и ширине, ишла је кроз живот неутабаном стазом, увек прва. Несхваћена и заборављена, напустила је овај свет у дубокој старости, а да није уживала у заслугама које је имала за културу свог народа, за модерну игру посебно.

По очевој линији из Метковића, по мајчиној из Дервенте, Мага је у Београду завршила филозофију код Бранислава Петронијевића у време када је удаја била најбоље занимање. Убрзо је постала прва жена новинар у тек основаном листу „Политика”, почетком прошлог века. Њен немирни дух није мировао. Купила је карту за Европу. Балетску уметност усавршила је у Немачкој код најпознатијих уметника и теоретичара тог доба Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жана Далкрозе и Рудолфа фон Лабана , а глуму је похађала код великог Макса Рајнхарта.

Све што је научила, Мага је донела у Србију.

У Београд је донела европски дух авангарде. Музиком, игром и ритмиком разбијала је заосталост, отварала простор новим уметностима. У Београду је 1910. отворила прву плесну школу какву још није имала напредна Европа тог времена.

Али, Србији није било до балета.

Понижена и несрећна Мага је угушила свој пионирски занос. Окренула се народним мотивима у музици, игри и фолклору. Једна звезда је била угашена. Србија није била спремна да буде део света.

У Београд и православље Мага је довела и једног знаменитог Немца, слависту Герхарда Геземана. Српски зет цену своје љубави поштено је платио: доживео је голготу прешавши Албанију и о томе оставио дневник који до наших читалаца долази у суботу, 4. октобра. Дневник „Мој живот” водила је и наша Мага, на основу којег је настала романсирана биографија „Мага” из пера наше новинарке Д. Б. (издавач „Народна књига”). Монографију је својевремено припремала и примабалерина Јелена Шантић која нажалост није угледала светлост дана.

Иако је говорила да љубав није суштина њеног живота, свака прича о Маги без Герхарда Геземена не би била потпуна. Љубав између Српкиње и Немца родила се на часовима глуме код Макса Рајнхарта. Пре часова налазили су се у рано поподне у авенији Под липама где би дошетали. Он је долазио витак и млад, високо уздигнутог чела са нарамком књига, а она дугим кораком газеле, и с ореолом непослушне загасите косе која јој је падала на лице, некад срећна, често невесела.

Уз глуму, Герхард је студирао и славистику. Поред Маге овладао је српским језиком, одушевљавао се нашом народном поезијом, упознао српске писце и посебно заволео Бору Станковића, научио наша домаћа јела и обожавао ванилице, пловио Дунавом, видео Ђердап и Неготин, посећивао манастире...

Мага и њен шест година млађи изабраник крунисали су своју љубав у Саборној цркви у Београду 1914.

Али, уместо мирног брачног живота сустизале су их несреће.

Убрзо су се нашли у вртлогу Првог светског рата, бежећи кроз Србију. Смењују се Крагујевац, Краљево, Врање... Она је уз то трудна, са стомаком такорећи до зуба. Ту у збегу родила је и њиховог сина са два имена: немачким Харолд и српским Рајко. У Београд се вратила сама са сином на рукама, а њен муж, Немац, српски зет, голорук и нежан, прешао је Албанију са српском војском. Она никада неће сазнати ништа о тих четрнаест страшних дана, о пегавом тифусу, успутним ашчиницама, глади, бежанији, арбанашким мочварама... о том бескорисном страдању у паклу, који је Герхарда Геземана неповратно зближио са Србијом и Србима.

Магин муж је нетрагом нестао, а једини син, плод њихове љубави, дете о којем су једном загрљени маштали поред реке Шпреје у Берлину, умире а још није напунио ни годину дана. Несрећница убрзо од немачких власти сазнаје да јој је муж болестан и она одлази у Швајцарску да га обиђе.

Та посета биће последњи чин њене љубавне драме. У санаторијуму где се лечио, Герхард је упознао и заволео другу жену. Не крије да је заљубљен. Мага зна да је то крај. Неверство се не прашта. Једино жели још један загрљај како би на свет донела њихово дете. И као у свим правим мелодрамама, годину дана касније она ће у Луцерну родити ћерку Рајну и са њом се убрзо вратити у Београд. Рођењем девојчице био је намирен један стари љубавни рачун.

Након растанка са Магом, Герхард се оженио својом новом љубави и добио сина Волфа. Крајем 1939. године основао је у Београду Немачки институт и именован је за управника. Када су Немци напали Југославију и Београд, он се разочаран и нервно растројен повукао са института и са супругом и сином се вратио у Праг.

Али тек је завршетак рата за њега био кобан. Герхард Геземан је морао да напусти Праг, све рукописе и своју богату библиотеку од пет хиљада књига, свака са вињетом на којој је био лик Филипа Вишњића. Са сином и женом, прибежиште је нашао у Телсу, у Горњој Баварској. Умро је 1948.

Мага Магазиновић је заувек склопила очи две деценије после Герхарда Геземана, 1968. у дубокој старости. Свој дневник коме је дала наслов „Мој живот”, писала је до последњег дана.