Нашу опозицију је прекрила плесан

Јован Скерлић је 1904. године дао веома оштру оцену стања у Радикалној странци након мајског преврата 1903. „Она је постала само бледа сенка некадашње Радикалне странке, политичко тело без душе, без кичмене мождине, без идеја и без начела, колос на ногама од иловаче. Она је престајала бити одсутно демократска странка малих људи, народа сељака, малих трговаца. Она је све више и више постајала једна гломазна, безизразна и бледа национална странка за све и свакога у коју је цео свет ушао јер ништа није значила, и у којој је од некадашњег радикализма остало само име.Место оних некадашњих мушких гласова за радикалну демократизацију државе она једнако понавља похабане и плесниве фразе које сваки може да каже, јер ништа не значе и ни на шта не обавезују”. У овим речима Јована Скерлића, чија стота годишњица смрти пролази готово незапажено, можемо у потпуности препознати све одлике нашег савременог политичког и страначког живота. Скерлићеви горки увиди посебно могу бити корисни у расправама о стању у нашој опозицији након прошлих парламентарних избора.

Од поновног увођења вишестраначког живота нисмо имали слабију, безидејнију, дезинтегрисанију и акционо немоћнију опoзицију. Она се често позива на чињеницу да је владајућа коалиција преузела главне елементе њеног политичког програма и та јадиковка траје већ довољно дуго да се у јавности са пуно оправдања поставља питање: Ко данас чини стварну и политички делатну опозицију овом режиму који све више клизи у демагогију, популизам и режим једног човека? То је политичка представа и облик владавине који смо већ толико пута видели и у том политичком и медијском игроказу ни садашња опозиција не може бити амнестирана.

Још једном се показало да наше странке могу опстати само ако су у садејству са државом. Излазак из парламента означио је и крах многих страначких организација које су постојале само док су биле део етаблираног политичког поретка. На ово питање остаци разбијене опозиције одговарају позивом на окупљање у јединствени фронт против премијера Србије и његових настојања да све полуге власти стави под своју непосредну контролу и тако обезбеди стабилност своје власти, што му за сада у великој мери и успева. Јасно је да фарсично позивање на поновно досистичко окупљање рестлова опозиционих странака и организација само говори да се не разуме проста чињеница да су се времена променила и да опозиција мора да пронађе нови и креативнији начин деловања али и да афирмише нову генерацију политичара који нису потрошени и компромитовани разним аферама и да тако одговори на изазове новог односа снага на нашој политичкој сцени.Понављати старе облике досистичког организовања са истрошеним такозваним политичким лидерима води опозицију у даљу маргинализацију и живо блато пасивизације и политичке немоћи.

Када председник ЛДП Чедомир Јовановић изјави да нема других политичара осим оних који су на сцени већ две деценије само се показује до које мере се не разуме дубока криза у којој се персонално и програмски налазе опозиционе организације. У садашњој ситуацији се мора у потпуности реинтерпретирати сам појам опозиције јер он је увелико изгубио свој смисао будући да је саставни део идеолошке и политичке конфузије и политикантске какофоније у којој живимо.Тако опозиција постаје тело без душе, без идеја и начела, једнако понављајући похабане и плесниве фразе које ништа не значе, како је то говорио Јован Скерлић.

У опозиционим редовима присутан је феномен који се огледа у томе да свака странка позива остале опозиционе актере да се окупе управо око ње као главног стожера окупљања. За ове чудотворне стожере нуде се и странке које су статистичка грешка у бирачком телу али оне не одустају од своје месијанске улоге. То само сведочи колико су постојеће опозиционе организације спремне да заиста озбиљно уђу у процес обједињавања који је сам по себи изгубио смисао јер је то политички рецепт који је већ толико пута коришћен и у потпуности обесмишљен. Уместо опозиционог обједињавања нама је потребно да се на политичкој сцени профилишу и идеолошки форматизују политичке странке које ће имати јасно идеолошко-политичко одређење и покривати профилисаније бирачко тело. Тако ћемо превазилазити постојећу конфузију у којој се лови у мутном јер странке немају јасна упоришта у одређеном бирачком телу али ни у спектру политичких идеја од левице, центра до деснице.

Публициста