Тијана и Ивана

Немогуће је не повући паралелу између случајева Тијане Јурић и Иване Подрашчић. Реч је о малолетним девојчицама које су у размаку од свега неколико дана силоване и свирепо убијене, али постоји и друга, проблематичнија паралела у поступању полиције у ова два случаја. Јер, колико је истрага у случају Тијане Јурић за сваку похвалу, толико је поступање полиције у случају Иване Подрашчић за сваку критику. Као да је МУП окренуо главу од судбине ове девојчице.

У случају Тијане Јурић, породица је интензивно трагала за девојчицом и укључила медије у ту потрагу, да би полиција у року од само неколико дана успела да реши случај и открије убицу.

У случају Иване Подрашчић, породица као да се није ни узнемирила због њеног нестанка, медији једва да су се бавили њеним случајем, а полиција као да није ни тражила четрнаестогодишњу девојчицу.

Ни то што је последњи пут виђена на Канаревом брду није био довољан сигнал за службе безбедности, иако им је пријављивано да има „момка” веома проблематичне прошлости.

А онда се испоставило да је њено тело пронађено у близини места где је последњи пут виђена, а да је „проблематична прошлост” уствари језива биографија, рекло би се непоправљивог вишеструког „повратника” у затвор.

Уместо полицијске провере тих детаља, требало је да се деси још једно силовање, да жртва пријави насилника, па да инспектори на месту злочина – сасвим случајно, захваљујући киши – открију закопано тело Иване Подрашчић.

Многи ће се сетити да су родитељи Иване Подрашчић у првим данима њеног нестанка, изјавили да она често одлази од куће и да ће највероватније да се врати. Али, зар је због те изјаве требало све препустити и чекати, или је требало тражити четрнаестогодишњу девојчицу истим интензитетом као што је то био случај у Сомбору?

Изгледа да се као битна ствар показало то што родитељи девојчице нису тражили помоћ медија, као што су чинили родитељи Тијане Јурић и Луке Јовановића, настрадалог на Бранковом мосту. Јер, управо то медијско инсистирање довело је до расветљавања ових догађаја, посебно у случају Луке Јовановића.

А да медијски притисак на полицију у истрагама даје резултате било је јасно још у случајевима спорних приватизација. Знало се за случајеве на које је указивала Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, али полиција их није истраживала као потенцијална кривична дела све док то није затражио врх државе. У том је моменту од првих злоупотреба већ било прошло и десет година.

Појединци из врха српске полиције су изгледа научили да решавају проблеме тек кад се јавност заинтересује. Али, треба ли за сваки криминални случај дизати медијску прашину, или би полиција морала по сили закона да ради свој посао, као да су јој све жртве злочина једнако важне?