Рођендан с пријатељима

Изненадно, готово преко ноћи, Београд и Србија доживели су огромну почаст. Засигурно један од најбољих филмских аутора данашњице, вишеструки добитник свих најзначајнијих филмских награда, укључујући и Оскара – руски редитељ, глумац и продуцент Никита Сергејевич Михалков приредио је баш у Београду светску премијеру свог најновијег филма „Сунчаница”.

И док смо се повратили од изненађења, већ су пред нама били и црвени тепих испред препуног „Сава центра” у којем се, уз публику, тискала и права армија српских, руских али и европских фоторепортера и камермана и главни глумци и сарадници у филму и коктел за публику уз концерт хора Козака.

И све то уз лично присуство председника Републике Србије Томислава Николића и његове супруге Драгице. Претходно га је примио и председник Владе Александар Вучић. Београд је тако на тренутак постао центар важног филмског догађаја.

То колико Никита Михалков воли и поштује Србију и српски народ, због чега је толико пута код нас већ боравио, одавно није непознаница. У свим интервјуима које је у последње две деценије давао „Политици” није пропуштао прилику да искаже и своју љубав, поштовање, разумевање и неку врсту дивљења храбрости малог народа у великим историјским потресима.

Он је био тај који је у мају 1999. године своју конференцију за новинаре у Кану, уместо свом филму „Сибирски берберин” којим је Кан тада и започео, посветио отвореном и гласном протесту против бомби „Милосрдног анђела”, чему су се касније прикључили и Сузан Сарандон и Тим Робинс. Лично, никада му то нећу заборавити, он је тада у Кану био мој једини старији брат.

У данашњем интервјуу за „Политику”, вођеним на симболичном месту у београдском хотелу „Москва”, где је Немања Врањковић, медијски саветник Михалковљеве продукције за светску премијеру, преузео на себе и улогу преводиоца, Никита објашњава зашто је са својом „Сунчаницом” дошао у Београд...

Приредили сте Београду и Србији велику част, али да на самом почетку разрешимо једну дилему – да ли би до светске премијере овде дошло да вам није било познато да ће ускоро у Београд доћи и председник Путин лично?

Појма нисам имао да он треба ускоро да дође. Сазнао сам за то од вашег председника Владе, господина Вучића. Када смо се недавно видели, председник Путин и ја, рекао сам му да планирам да светску премијеру филма приредим у Београду, Србији, а сверуску на Криму, он је само рекао да је то добра идеја, не говорећи ми ништа о својој посети Србији.
Три су главна разлога за овакву моју одлуку. Први – људи о којима говори филм напуштали су своју отаџбину управо с Крима, а огроман број њих прихватала је баш Србија. Последњи који је отишао био је командант Врангел који је у Београду и сахрањен. Други разлог је што сам на овом филму радио са Србима. Једну од главних улога игра Милош Биковић, Станислав Поповић је био мој асистент и редитељ друге екипе, а генијални монтажер Мића Зајц је био главни монтажер и у овом мом филму. То је наш заједнички рад, па могу чак да кажем да то није само руски филм. Трећи разлог је тај што је светска премијера рођендан једног филма. Тако се то сматра у свету, а рођендан како ред налаже увек славите с пријатељима и друговима и зато сам овај рођендан прославио у Београду.

Светска премијера је могла да се догоди и недавно на Венецијанском фестивалу, а није и зашто није?

Дао сам свој филм селекционој комисији Венецијанског фестивала, а било ми је чак симпатично и забавно што га они нису узели, а тамо већ имам два „Златна лава”. Филм мог брата Андреја (Кончаловског) су узели, а мој нису.

Па, можда су узели филм бољег брата?

Ха, ха, да, вероватно, али није ствар у томе. Проблем је што се нису удостојили ни да ми одговоре.

Можда Алберто Барбера (уметнички директор Венеције) није имао храбрости да вам одговори, филм је о Криму, а Крим је врућа тема за западњаке?
Мене не занима зашто нису узели филм, али не треба ни да говоре да уметност и фестивали немају везе с политиком. Мени се ипак чини да ће свим гледаоцима у Београду и Србији бити сасвим јасно зашто га Венеција није узела. Нисам био због тога љут или огорчен, само сам помислио: „Аха, ту смо дакле, мало вам је фрка”.

Сада је постала пракса да најзначајнији европски фестивали међу чланством званичних жирија држе празну столицу с именом украјинског редитеља Олега Стентсова, противника анексије Крима, који је сада у затвору у Москви. Да ли је и то политика и каква?

Мислим да сам одавно прерастао ту забринутост и дрхтање хоће ли ме фестивали звати, хоће ли узети моје филмове или неће. О овом филму ја размишљам скоро 37 година и можете замислити колико мене дотиче то што га они, када сам га ја коначно снимио, нису узели. Па, чак и да је то веома лош филм, имали су прилику да га прикажу и да створе шансу критичарима и медијима да напишу и кажу да је филм лош. Но, очигледно је да ни то нису смели да ураде и на крају су се понашали како су се понашали.

Зато је филм „Поштареве беле ноћи” вашег брата Андреја доживео тамо велики успех, иако је било чланова жирија који су сматрали да га због украјинске кризе можда не би требало узимати у разматрање?

То је врло добар филм. Веома, веома добар филм.

А, да ли сте ви сада помало љубоморни на брата што је он ишао у Венецију, а ви нисте?

Он је мој старији брат и шта год он да уради ми смо сви задовољни и срећни. Никада нисам имао конфликт с њим. Мој брат је три пута освајао „Сребрне лавове” у Венецији, ја имам две венецијанске награде, али златне. Дакле, за седамдесет година постојања Венецијанског фестивала осам одсто свих главних награда је у поседу једне породице. То све објашњава.

Недавно сам разговарала с Кончаловским и о томе како он доживљава антируску пропаганду пласирану у западним медијима...

И шта вам је он рекао?

Подсетио је на то да је још на прстену краља Соломона с унутрашње стране писало „И то ће проћи”. Шта ви кажете? Да ли вас то нервира, да ли вас се уопште то дотиче?

Нажалост, тренутно у западној Европи Путин нема с ким да разговара. Он је мушкарац, а тамо мушкараца изгледа да нема.

Док сада разговарамо у српским медијима је већ објављена вест да је Гари Каспаров изјавио да је председник Путин највећа опасност по светски мир, шта ви на то кажете?

Гари Каспаров веома добро игра шах.

Да ли би се са Србијом, некадашњом Југославијом, током деведесетих и 1999. године догодило оно што се догодило да је тада на власти био председник Путин?

Не би.

Пракса западне, највише америчке, пропагандне машинерије најчешће се своди на максиму: прво сатанизуј, па елиминиши?

Они су заслепљени тиме што су некажњиви. Некада је постојала Америка с једне и СССР с друге стране. Постојао је баланс и свет је функционисао између те две силе, ишао или на једну или на другу страну. И једни и други су, наравно, показивали мишиће, али су се из даљине поштовали. Нестао је СССР, опстала је само Америка, а немогуће је одржавати баланс без противтеже. Немогуће. То расипање силе и двоструких стандарда по целом свету, а заправо никада не улазећи у суштину људских живота било које друге земље, чему то води? Покажите Американцу на улици карту света и питајте где је Украјина, где је Србија, он неће знати, а то логично доводи до одређених последица. Јер се све зло које емитујете у свету скупља и враћа назад, а онда се питају „а зашто нас неко дира”.
Америка спасава свој долар, Америка спасава свој страшни дуг. Њој је увек потребан неки рат да би затрпала своје крваве трагове и трагове својих жртава. Али, они никада нису водили ратове на својој територији и не знају шта значи рат код своје куће. Нас двоје знамо шта је рат у кући.
Када ратују муж и жена, и њихове чаше и њихов намештај све је у рату. Ми смо стекли имунитет кроз историју. Сећате се нашег заједничког протеста у Кану против НАТО интервенције у Србији, још тада сам говорио како је њима лепо живети: седну у авионе, истоваре бомбе, врате се кући и пију кафу, а шта се заправо дешава на земљи немају појма. Али, то је генетика и то се не учи из књига.

Ваш брат сматра и да европске вредности нису универзалне, сагласни сте?

Па, наравно. Као што ниједна вредност не може нигде бити универзална, тако не могу ни такозване европске вредности бити универзалне. Да бисте нечије вредности разумели, требало би прво да их познајете, а онда и да их поштујете. Постоји нешто што се зове руска цивилизација, а не само руска држава. То је једина цивилизација која у себи обједињује и исток и запад. Она је једини реални мост који постоји између истока и запада. Само Рус може да поштује све европске вредности, а да у исто време седи у монголској јурти, негде у степи.

Били сте код премијера Вучића, сусрет је био пријатељски и срдачан, међутим и Србија је рекла да признаје територијални интегритет Украјине, какав је ваш став о томе?

То је исто политика. Имате свој живот о ком морате да мислите. Али, тај став премијера је на истој ваги. Тас с друге стране је да никада неће бити санкција према Русији. Јасно је да човек мора да балансира и да то исправно ради.

Имате ли ви објашњење за то зашто Срби толико воле Русе?

Љубав не може да се објасни. Мржњу или то да некога не волите, то треба објашњавати и објаснити. Када ти кажем не волим те, кажем ти и због тога и тога, а када ти кажем волим те, ништа не морам да објашњавам. За Словене, посебно за Русе, то је ирационално. Где год да се као туристи или ходочасници нађете, у Србији или Русији, када случајно налетите једни на друге обрадовано и спонтано ускликнете оно радосно „О!”. А, када бисте случајно налетели на аутобус пун шведских туриста, да ли можете да замислите да би Срби или Руси тада обрадовано узвикивали „О, Швеђани!”