Уметност највишег ранга

Што би рекао уважени професор Кустурица – „Сунчаница” Никите Михалкова је „артизам највишег ранга“. И заиста, са становишта покретних слика као уметности, ово је у сваком погледу грандиозан филм. Од саме приче (према мотивима из прозе руског нобеловца Ивана Алексејевича Буњина), симболике, преко визуелне раскоши (сниматељ Владислав Опељанц), музике (Едуард Артемијев) до монтаже (Светолик Мића Зајц), све сведочи о величини филма. Наравно, и пре свега, ту је и та Михалковљева режија – филигрански прецизна и у најситнијим детаљима.

Рећи ће многи: ово је класичан филм Никите Михалкова. Да, сложићу се с тим, али не видим разлога зашто би Михалков мењао своју естетику и свој стил (тај чудесни спој традиционалних вредности руског филма и модерног лиризма уз социјално-политички ауторски ангажман) у којем је увек доминирао његов вибрантни осећај за просторе људске душе, за руски пејзаж и пулсирање времена из блиске историје чији су ожиљци трајно утиснути и у времену садашњем. Све то постоји и у његовим претходним филмовима, постоји и у „Сунчаници”. То је Никита Михалков, због тога његове филмове волимо и због тога је он још увек један од најзначајнијих филмских редитеља.

Наравно, у светлости данашњице која се прелама кроз призму убрзаних, актуелних дневно-политичких догађаја, филм „Сунчаница” може да прати и ореол „политичке провокације”. Радња филма смештена је на Криму, Крим се недавно вратио у окриље „мајчице Русије” пошто је одлуком совјетских власти неко време „боравио” у Украјини, остатак света (углавном запад: САД и ЕУ) то још увек не прихвата, у Украјини, на територијама са већинским руским становништвом, води се рат...

Међутим, ко год да је погледао „Сунчаницу” са лакоћом је могао да одагна примисао о провокацији. Никита Михалков оне који руску и европску историју знају подсећа док онима који је не знају открива судбину људи, судбину једне територије и једне земље. Све то одговарајући (кроз читав низ и колоплет финих детаља) на суштинско питање које, изнова и изнова, себи (и гледаоцу) поставља главни јунак филма: „Како се ово догодило, како је све ово почело?”.

Одговори на ово питање стижу до гледаоца из два наративна плана. Један је онај о пораженим официрима царске армије, припадницима пука команданта барона Врангела на Криму, на Јужном фронту, који су пали у заробљеништво совјетске војске 21. новембра 1920. године. Тај датум млади црвеноармејац- комуниста Григориј (Алексеј Дјакин), као мантру понавља не дозвољавајући заробљеницима да уз њега упишу и да је „воскресеније”, како се на руском каже недеља...

Ту је, дакле, тај део са историјским фактима и трагичним крајем – совјетски револуционари не марећи за кодексе о ратним заробљеницима, баржу на коју су их укрцали потопиће у Црно море... Ту је (на карикатуралан и подсмешљив начин) осветљен и лик историјске личности, мађарског комунисте Беле Куна... Ту је и она врхунски одиграна улога нашег Милоша Биковића, у лику заробљеног официра, барона Николаја Александровича Гуљбе Левицког који ће изговорити ону кључну реченицу: „Сами смо криви са свих десет својих прстију”... Руски официри, елита, интелектуалци, књижевници, говоре немачки и француски, пишу на француском, а не на руском, у школске клупе ушла је Дарвинова теорија, одродило се од бога, духовност се изгубила, а доласком совјетских комуниста ту јој је и крај...

У овом наративном плану је и онај најуочљивији омаж родоначелнику филмске теорије монтаже Сергеју Ејзеншајну и његовом филму „Оклопњача Потемкин” и оној сцени степеница у Одеси, по којима се сурвавају дечија колица. Број тих степеница у „Оклопњачи”, колико ја знам, још нико није избројао. У Михалковљевој „Сунчаници” степеница – по којима клацкају дечија колица и на којима је требало, а није, да настане заједничка фотографија поражених и победника названа „Апотеоза помирења”  – има тачно 89. Симболика?

Други наративни план је онај из прошлости (из 1907), о „сунчаном удару” главног јунака, тада младог Поручника а касније Капетана (Мартинс Калита), када му је крв прокључала и помутила му свест у судбинском сусрету са удатом Незнанком (Викторија Соловљева), на пароброду што симболише и раскош и напредак, интелект и стил живота, али и духовност једне епохе на раскршћу.

Ту је та фина Михалковљева игра симболима. Са небеско плавом бојом вела који лети (мотив виђен и у његовом филму „Робиња љубави”, у Бресоновом „Кротка”, а нарочито изражено у Кустуричином „Дому за вешање”), а плава важи за симбол поверења, оданости, интелигенције, али и вере и духовности. Ту је и оно поигравање са бројем девет, који важи за симбол универзалне љубави, али и за симбол тројне тријаде анђеоских хорова, троструког тројства, за симбол храма царске Русије (Храм Василија Блаженог) од девет међусобно различитих храмова што чине један.

А број девет у филму наизглед је само број Незнанкине паробродске кабине, касније и број хотелске собе у којој се догодио тај страствени телесни судар главних јунака. Реч је, иначе, о сцени која је због редитељског промишљања, али и врхунске монтаже Светолика Миће Зајца, истинско ремек-дело. Два спојена тела у љубавном заносу, а чује се само чангрљави звук њених минђуша и кретања ланчића са крстом. Фантастично...

Детаља у филму „Сунчаница” је безброј. Симбола такође. И све има своју сврху. Та два плана једне важне узрочно-последичне кримско-руске приче, захваљујући монтажним решењима Миће Зајца, деликатно се претапају и чине чврсту целину. Монтажних резова са потписом Миће Зајца у „Сунчаници” има чак 2.612 !

Кажем вам – „Сунчаница” је грандиозан филм.