Umetnost najvišeg ranga

Što bi rekao uvaženi profesor Kusturica – „Sunčanica” Nikite Mihalkova je „artizam najvišeg ranga“. I zaista, sa stanovišta pokretnih slika kao umetnosti, ovo je u svakom pogledu grandiozan film. Od same priče (prema motivima iz proze ruskog nobelovca Ivana Aleksejeviča Bunjina), simbolike, preko vizuelne raskoši (snimatelj Vladislav Opeljanc), muzike (Eduard Artemijev) do montaže (Svetolik Mića Zajc), sve svedoči o veličini filma. Naravno, i pre svega, tu je i ta Mihalkovljeva režija – filigranski precizna i u najsitnijim detaljima.

Reći će mnogi: ovo je klasičan film Nikite Mihalkova. Da, složiću se s tim, ali ne vidim razloga zašto bi Mihalkov menjao svoju estetiku i svoj stil (taj čudesni spoj tradicionalnih vrednosti ruskog filma i modernog lirizma uz socijalno-politički autorski angažman) u kojem je uvek dominirao njegov vibrantni osećaj za prostore ljudske duše, za ruski pejzaž i pulsiranje vremena iz bliske istorije čiji su ožiljci trajno utisnuti i u vremenu sadašnjem. Sve to postoji i u njegovim prethodnim filmovima, postoji i u „Sunčanici”. To je Nikita Mihalkov, zbog toga njegove filmove volimo i zbog toga je on još uvek jedan od najznačajnijih filmskih reditelja.

Naravno, u svetlosti današnjice koja se prelama kroz prizmu ubrzanih, aktuelnih dnevno-političkih događaja, film „Sunčanica” može da prati i oreol „političke provokacije”. Radnja filma smeštena je na Krimu, Krim se nedavno vratio u okrilje „majčice Rusije” pošto je odlukom sovjetskih vlasti neko vreme „boravio” u Ukrajini, ostatak sveta (uglavnom zapad: SAD i EU) to još uvek ne prihvata, u Ukrajini, na teritorijama sa većinskim ruskim stanovništvom, vodi se rat...

Međutim, ko god da je pogledao „Sunčanicu” sa lakoćom je mogao da odagna primisao o provokaciji. Nikita Mihalkov one koji rusku i evropsku istoriju znaju podseća dok onima koji je ne znaju otkriva sudbinu ljudi, sudbinu jedne teritorije i jedne zemlje. Sve to odgovarajući (kroz čitav niz i koloplet finih detalja) na suštinsko pitanje koje, iznova i iznova, sebi (i gledaocu) postavlja glavni junak filma: „Kako se ovo dogodilo, kako je sve ovo počelo?”.

Odgovori na ovo pitanje stižu do gledaoca iz dva narativna plana. Jedan je onaj o poraženim oficirima carske armije, pripadnicima puka komandanta barona Vrangela na Krimu, na Južnom frontu, koji su pali u zarobljeništvo sovjetske vojske 21. novembra 1920. godine. Taj datum mladi crvenoarmejac- komunista Grigorij (Aleksej Djakin), kao mantru ponavlja ne dozvoljavajući zarobljenicima da uz njega upišu i da je „voskresenije”, kako se na ruskom kaže nedelja...

Tu je, dakle, taj deo sa istorijskim faktima i tragičnim krajem – sovjetski revolucionari ne mareći za kodekse o ratnim zarobljenicima, baržu na koju su ih ukrcali potopiće u Crno more... Tu je (na karikaturalan i podsmešljiv način) osvetljen i lik istorijske ličnosti, mađarskog komuniste Bele Kuna... Tu je i ona vrhunski odigrana uloga našeg Miloša Bikovića, u liku zarobljenog oficira, barona Nikolaja Aleksandroviča Guljbe Levickog koji će izgovoriti onu ključnu rečenicu: „Sami smo krivi sa svih deset svojih prstiju”... Ruski oficiri, elita, intelektualci, književnici, govore nemački i francuski, pišu na francuskom, a ne na ruskom, u školske klupe ušla je Darvinova teorija, odrodilo se od boga, duhovnost se izgubila, a dolaskom sovjetskih komunista tu joj je i kraj...

U ovom narativnom planu je i onaj najuočljiviji omaž rodonačelniku filmske teorije montaže Sergeju Ejzenšajnu i njegovom filmu „Oklopnjača Potemkin” i onoj sceni stepenica u Odesi, po kojima se survavaju dečija kolica. Broj tih stepenica u „Oklopnjači”, koliko ja znam, još niko nije izbrojao. U Mihalkovljevoj „Sunčanici” stepenica – po kojima klackaju dečija kolica i na kojima je trebalo, a nije, da nastane zajednička fotografija poraženih i pobednika nazvana „Apoteoza pomirenja”  – ima tačno 89. Simbolika?

Drugi narativni plan je onaj iz prošlosti (iz 1907), o „sunčanom udaru” glavnog junaka, tada mladog Poručnika a kasnije Kapetana (Martins Kalita), kada mu je krv proključala i pomutila mu svest u sudbinskom susretu sa udatom Neznankom (Viktorija Solovljeva), na parobrodu što simboliše i raskoš i napredak, intelekt i stil života, ali i duhovnost jedne epohe na raskršću.

Tu je ta fina Mihalkovljeva igra simbolima. Sa nebesko plavom bojom vela koji leti (motiv viđen i u njegovom filmu „Robinja ljubavi”, u Bresonovom „Krotka”, a naročito izraženo u Kusturičinom „Domu za vešanje”), a plava važi za simbol poverenja, odanosti, inteligencije, ali i vere i duhovnosti. Tu je i ono poigravanje sa brojem devet, koji važi za simbol univerzalne ljubavi, ali i za simbol trojne trijade anđeoskih horova, trostrukog trojstva, za simbol hrama carske Rusije (Hram Vasilija Blaženog) od devet međusobno različitih hramova što čine jedan.

A broj devet u filmu naizgled je samo broj Neznankine parobrodske kabine, kasnije i broj hotelske sobe u kojoj se dogodio taj strastveni telesni sudar glavnih junaka. Reč je, inače, o sceni koja je zbog rediteljskog promišljanja, ali i vrhunske montaže Svetolika Miće Zajca, istinsko remek-delo. Dva spojena tela u ljubavnom zanosu, a čuje se samo čangrljavi zvuk njenih minđuša i kretanja lančića sa krstom. Fantastično...

Detalja u filmu „Sunčanica” je bezbroj. Simbola takođe. I sve ima svoju svrhu. Ta dva plana jedne važne uzročno-posledične krimsko-ruske priče, zahvaljujući montažnim rešenjima Miće Zajca, delikatno se pretapaju i čine čvrstu celinu. Montažnih rezova sa potpisom Miće Zajca u „Sunčanici” ima čak 2.612 !

Kažem vam – „Sunčanica” je grandiozan film.