Овце, јаја, флеке и Брехт

„Опера за три гроша” (1928) је музичка драма Бертолда Брехта чија се радња дешава у викторијанском Лондону, у миљеу разбојника и просјака, који се приказује као нормалан, без негативног предзнака. Брехт категорички тврди да је човек лош и да је криминал основа односа међу људима, док је полиција повезана са криминалцима. Но, он истовремено изражава осуду таквих односа, кроз иронију, стилизацију и ефекте отуђења.

(Ауто)иронија и дистанца су кључно присутни у троделној представи „Опера за три гроша” Томија Јанежича, која траје више од пет сати. Реч је о догађају у којем учествује публика, али и редитељ који води извођење као да је реч о проби. Први део представе је експлицитно постављен као проба – Борис Исаковић (Џонатан Пичам) и Јасна Ђуричић (Силија Пичам) једнолично говоре Брехтов текст у микрофон, прекидајући ток да би уопштено коментарисали статус публике у позоришту, природу глуме итд. Укључује се ту и Јанежич, дискутујући о данашњим значењима Брехтове драме, и напомињући више пута да „ово није Брехт”, чиме се постиже Брехтов В-ефекат (отуђења).

Тема релација између театра и живота, односно ауторефлексивно постављање ситуације „позоришта у позоришту”, редовно присутно у Јанежичевим представама, овде је имплицитно оправдано зато што је реч о инсценацији Брехтовог дела. Брехт је аутор чији се утицај највише везује за теорије о епском позоришту. Јанежичево постављање првог дела представе у тако отвореном, пробном облику, изазовно је полазиште за (само)анализу, кључну у Брехтовој епској теорији и пракси. Сценска радња у том првом делу је зато врло дисперзивна, препуна савремених референци из популарне културе, што одговара пишчевим афинитетима. Укључени су документарни аудио снимци који представљају Брехтове теме сиромаштва и друштвене самилости у данашњем контексту (хуманитарни апел Сергеја Трифуновића), као и стилски неприкладно емитовање љигавих песама из осамдесетих година, намењених да помогну гладнима у Африци, „We Are the World” и „Do They Know it’s Christmas”. На тај начин се једна од главних тема представе, друштвени однос према сиромаштву, иронично, проблематизујуће третира.

Јанежичева представа има врло сложену, постдрамску структуру, она је мјузикл и антимјузикл (диригент Жарко Принчич), драма и кабаре, опера и перформанс, са зачинима театра сенки и циркуса (на сцени је и жива овца). Публика се стално увлачи у игру, не оставља се пасивном, што је такође у пуном складу са Брехтовим замислима о епском театру. На пример, у првом делу добијамо текст сонга „Свако зло са злим се увек плаћа” који певамо хорски. Касније нам глумци дају и јаја, ако хоћемо да их њима гађамо, у случају незадовољства – поједини гледаоци су искористили прилику и успели да погоде глумицу Кармен Бардак (Поли Пичам), остављајући јој флеку на венчаници. У другом, кабаретском делу представе, где сви седимо за столовима, послужени храном (овчетином) и пићем, интерактивно смо забављени заводљивим сонговима, а истовремено и едуковани, путем видео пројекција које утврђују контекст настајања Брехтове драме, успон нацизма и долазак Хитлера на власт. У овом делу можда најјаче оживљава Брехтова тврдња да „театар остаје театар и када је дидактички, и уколико је он добар театар, он је и забаван”.

Први део се игра на хинтербини, у мусавом позоришном магацину, затрпаном декором, где је публика згурана на клупама, што одговара радњи драме која се ту дешава у Пичамовом лондонском дому, стецишту сецикеса. Избор кабаретског простора у другом делу такође има оправдање у тексту драме, јер се ту догађаји одигравају у борделу где се запетљавају односи између Мекија Ножа (Срђан Граховац), и његових садашњих и бивших жена, Поли, Џени (Гено Лехнер), Луси (Јулија Милачић). Трећи сегмент се изводи нормално на сцени, публика је смештена на уобичајеним седиштима сале „Пера Добриновић” Српског народног позоришта, што је значењски такође оправдано јер ту долази до театрализованог расплета, субверзивног хепи-енда.

Кроз врховно ослобађање и награђивање криминалца Мекија Ножа, системску афирмацију очигледно проблематичних вредности, гледалац представе се усмерава на темељно преиспитивање својих уверења, што је неоспоран вид друштвеног ангажмана. А Брехтово заокружујуће, реторичко питање Шта је пљачкање банке у поређењу са њеним оснивањем? у Јанежичевој естетски и идејно вредној представи посебно дрма стубове нашег друштва.