Српкиња од главе до пете

Чачак – Нова Шумадинка уранила, зору преварила и из свог села под Буковиком стигла тачно у седам пред врата полиције у Чачку. „Неће ваљда опет да ми траже неки папир”, рекла је Перса Бацић себи самој и умало није загрлила службеницу која јој је дала решење да се прима у држављанство Републике Србије.

– Сад сам Српкиња од главе до пете и ово ми је најлепши дан у веку. Да није било текстова у „Политици” ко зна до када би трајала моја мука и невоља, захвалите свим вашим колегама – рекла нам је Перса већ око осам ујутро.

Наш лист 20 месеци прати животопис ове жене, до јуче разочаране, а сада најсрећније како сама вели. Ради српског држављанства залуд је годинама обијала прагове, чак криомице ишла у родну Албанију по папире, али ништа не беше од помоћи све до ове седмице кад је са супругом Десимиром, који је родом из Клине у Метохији, почела штрајк глађу пред Владом Србије.

– У уторак ујутро пришао ми је полицајац и затражио мој захтев за пријем у држављанство који сам још прошле године, помало љута на све, послала на шест адреса. Копирао је тај документ и рекао ми да ће га однети у кабинет премијера. Већ у пола један, у згради МУП-а на Новом Београду, једна службеница ми је честитала што сам постала држављанин Србије и рекла да ћу решење добити следећег јутра у Чачку. Свака част свакоме, али нисам веровала док не видим очима. Јер, ја ништа ново нисам њима дала, све папире они су већ имали у предмету. Мислим да је пресудило то што је неко видео моју тугованку у „Политици”.

У селу Врака код Скадра, у Албанији, породица Радомира Поповића чувала је српско порекло, имена и обичаје иако су их власти прекрстили у Попај.Ту се, под кровом земљоделца и одгајивача дувана, 1969. године родила девојчица којој су укућани наденули име Перса, али је у матичне књиге, под претњом да домаћин оде на робију, уписана као Дрита (Светлана) Попај. Отац је умро 1983. године, а она ускоро, са навршених 20 лета, са братом Ђорђем пешице прешла планину и границу и обрела се на црногорској страни цивилизације, у Тузима. Ту су ухапшени и на три недеље, као имигранти, смештени у истражни затвор.

– Али, ја сам увек маштала да живим у Србији. Зато сам прихватила да 30. новембра 1992. године пређем у мотел „Нора” у Клини, у Метохији, и ту упознала Десимира Бацића из оближњег села Долац. Одмах смо се загледали и узели, већ 24. децембра.У породилишту у Пећи 1994. родила сам Стефана, следеће године Душана, а 1998. Цвету, али смо јуна 1999. сви заједно, са Десимировим родитељима, морали да бежимо у Србију.

Сместили су се, најпре, на 15 дана у Краљеву,  па три месеца у Баточини, затим шест година у Ужицу, свуда као расељени.Лета 2005. уселили су се у кућицу под Буковиком у Доњој Трепчи, 15 километара од Чачка, коју је Десимир купио продавши једну парцелу у метохијском завичају. Кад је требало да напредују он је, пре четири године, после несреће са трактором, остао тежак инвалид.

Сва та лета Перса је у Србији провела с папирима који би убрзо постајали неважећи. Још у Бијелом Пољу, 1991. године, добила је легитимацију за странце и са њом се служила касније на Космету. Кад је избегла из јужне покрајине у централну Србију дали су јој белу личну карту за расељена лица и здравствену књижицу на основу ње. После доласка у Доњу Трепчу, имала је две могућности: да оде у Бању Ковиљачу и тамо две године живи као емигрант или да илегално отпутује у Албанију и извади њихов пасош.

Једном је већ као илегалац била у родној Враки да би променила име и презиме у Перса Поповић иако није имала никакву исправу („Даш 50 евра да уђеш, 50 да изађеш”), па је на исти начин, други пут, отишла по албански пасош. Рачунала је: лако ће после прећи у Српкиње, као и ове Албанке што се сад удају по Шумадији. То је било 2007. године, боравак је продужавала једном годишње, плаћајући око 10.000 динара за таксе. У јесен 2012. поново је ишла у Албанију, Крушевац, Крагујевац и Клину како би прибавила све папире и коначно заслужила држављанство Србије. Али, запрепастила се кад су јој рекли да већ касни и да јој је остало само 15 дана да у Албанији замени њихов пасош из старог у биометријски и да у Клини добије извод из матичне књиге венчаних са ознакама државе Србије, који иначе више нико и не издаје. Наша администрација претила је да ће Персу депортовати, а нису јој дали да се овде поново венча са својим мужем.

Само она и њени могу описати како човек ипак успе да преживи тешку немаштину:

– Пет и по месеци живели смо једино од дечјег додатка од 6.500 динара, а само две месечне карте за превоз деце коштале су нас 7.300 динара. Пала сам у постељу 2008. године и провела 48 сати у чачанској болници, и то морала да платим 38.000 динара. Од чега? Дали су ми свекар и свекрва који су тада још били живи, новац који су спремали за своју сахрану. У предузећу код Чачка где сам радила газда више није смео да ме држи, јер сам странац. Ма, да вам не причам.

Бацићи имају 70 ари обрадиве земље у Трепчи, синови им надниче по селу, а кћи Цвета иде у други разред Средње ваздухопловне школе у Београду и нема ниједну четворку.

– Долази кући једном у 15 дана и дамо јој обично 2.000. Од тога, мора да одвоји 1.300 динара за аутобус, али не жали се. И синове ће мајка да школује, сад одох у предузеће где сам радила, ваљда ће да ме приме.

Перса нам приповеда да су пре девет година очеве кости из Албаније пренели у Голубовце код Подгорице, па сад он почива поред своје супруге Зоре. У Голубовцима данас живе Персина браћа Мило, Ђорђе и Љубо, четврти брат Андро је у Америци, а сестра Милка, удата за Албанца католика, вратила се из Бијелог Поља у Скадар. Десимиров брат Велимир живи у Словенији, а сестре Достана, Десанка и Љубинка су у Краљеву, Пожеги и Пожаревцу.

– Најтеже ми је било што нисам имала личну карту, те црвеним кад је ко тражи. Сад сам задовољан човек и нико више неће да нам каже да смо „схкја па бесе” (неверници), како су нас Албанци називали у родном селу – рече Перса Бацић у својој исповести за „Политику”.