Слатки кусур од живота

Раде Вучковић је куршумлијско дете, песник и композитор. Написао је неколико књига поезије, али и приповетки, прича о прошлости свог топличког краја, о својим прецима који су војевали и дизали устанке против Турака. Али у души Раде је боем коме се увек смеју када у кафани запева своју мелодију „Ја никад у животу пијанац нисам био...” Његова последња књига зове се „Мекана душа”, а у предговору рецензент Радивоје Пантић пише да је Раде кроз живот увек више био окренут другима него себи. Можда му се зато и велики композитор Захар смеје што је своје песме раскрчмио и поделио другима, да од њих и нема баш пуно вајде. Али нису сви били незахвални, многи га хвале, позивају на дружења, на пиће, и млади га зову на сплавове да их чује како певају, иако он више воли свој круг око Скадарлије у овим познијим годинама. Неколико кафана на потезу од Дома омладине па поред „Политике” према Скадарској и Деспота Стефана. У том крају и живи у свом четвртом браку са супругом Надом, такође, уметничком душом поред које се скрасио и срећан је, ево, већ 18 година. Нада има сина из претходног брака Немању који живи са оцем поред Богатића, а Раде има два сина и ћерку, из сваког ранијег брака по једно дете.

Док разговара он често са обичних речи прелази на стихове, којима објашњава свој живот, па је сећајући се почетака одрецитовао једну од својих првих народњачких балада „С намером дођох у Београд”, а сада, како каже, са Надом, живи ону своју песму коју је седамдесетих компоновао за Шабана „Дођи да остаримо заједно”. Пошто је композитор шкрт на речима и не воли пуно да прича о себи пружа нам своју књигу: – Ево, ту све пише. Одговарамо да је то књига песама, како из тога написати чланак, а он лаконски каже „па најбоље је кад пишеш како ти падне” и наставља да чита или рецитује своје стихове које је писао инспирисан својом Топлицом, својим љубавима, кафанским седељкама са бардовима, уметницима, Миком Антићем, Зораном Радмиловићем,Томом Здравковићем, Златком Голубовићем...

Завирујемо у књигу, читамо предговор у којем пише да је Раде Вучковић био значајан композитор и познат певач и у старим југословенским оквирима. И као певач забавне музике добио је бројна признања и награде у земљи и иностранству, има статус истакнутог уметника. Куршумлија није могла другачије да му се одужи осим да га прогласи својим почасним грађанином. Песник и боем глобтротер. Ни Београд ни Скадарлија не могу без њега, наступао је у Загребу, Опатији, Скопљу, Сарајеву, Паризу, Москви. Дванаест пута ишао је на турнеје у Совјетски Савез. Али и поред Русије био је и у Француској, певао у Паризу годинама у чувеном „Распућину”, па у Швајцарској, Грчкој, Мексику, Немачкој, САД, Тајланду, Аустралији... Рецензент „Мекане душе” у свом тексту пореди га са још једним Топличанином чувеним песником Радетом Драинцем који је волео и да свира виолину и закључује да се Драинац боље сналазио у поезији, а Вучковић у музици.

Две хиљаде композиције за педесет година – „Нисам те се нагледао”, једна од најпопуларнијих коју је први снимио Зоран Гајић Гроздинац. Цео опус за Шабана Шаулића „Два галеба бела”, већ поменута „Дођи да остаримо заједно”, „Снег је опет Снежана”, „Санела”,„Како си мајко, како си оче”,„С намером дођох у велики град”. За Зорана Калезића „Мој добри анђеле” и „Балканска душа”, па „Све је прошло међу нама” за Снежану Ђуришић.Затим у духу изворне музике хитове „Шумадијо, ко би тебе оставио”, и, такође, велики хит „Како ћу сутра без тебе. Кроз његову мајсторску радионицу прошли су, између осталих: Зоран Калезић, Снежана Ђуришић, Митар Мирић, Џеј, Вида Павловић, Добривоје Топаловић, Љуба Аличић...

Оне у духу староградских компоновао је за себе „Дођи код Скадарлије”, „Стари рибар из Земуна”, „Кад Београд некад беше чаршија...”

Ускоро ће изаћи још један це-де са старим и новим песмама и зваће се по његовој већ познатој песми „Кусур од живота”. Ову песму посебно воли и не пропушта да рецитује... „Оде воз пун успомена с њим путује време наше са перона из вагона један човек жени маше. Потроши се брзо, лако, младост срећа и лепота и на крајушта остане само кусур од живота...”

– Боемштина, живот, то је моја звезда водиља.Штета што данас нема онаквих људина каквих је некад било. Ја сам човек барока. Барок и рококо, то је моје време – наглашава шеретски Раде Вучковић.

Везан је за родну Куршумлију свог детињства, на три реке Бањској, Топлици и Косаници, и три планине Радан, Копаоник и Јастребац. Од баке је слушао приче о вампирима и караконџулама, а неке од тих причао преточио је у поезију: „... целу ноћ с ђаволима пио сам и јео, женили ме с ђаволицом а ја нисам хтео, опили ме неким вином прављеним од крви вука и на срећу годило ми, не беше ми људи мука...” Љубав за књигу наследио је од мајке Наде, али мимоишао га је трговачки ген оца Богољуба, због чега се родитељ љутио када га је послао у Београд да учи, а затекао га како банчи и пева у кафани „Топчидерска ноћ” и ускратио му даље финансирање.

Победио је у „Максиметру”, који је водио Драган Николић са једном песмом 1970. и добио право да сними за ПГП. После те плоче Борис Бизетић му је компоновао „Тако је плакала Исидора” и за Радета тако почиње забавњачка каријера. Једној од своје две сестре, која је остала да живи у Куршумлији, посветио је познати хит из тог времена „Вики, Вики, Виолета”, а друга сестра Гордана, са којом је заједно стигао у велики град, била је успешан студент и завршила је клиничку психологију.

Када је срео Будимира Јовановића, композитора песама Шабана Шаулића, прелази у народњачке и староградске воде.

– Мој проблем је што не припадам ниједном клану. Такав сам човек, не могу ја да продајем своје песме као робу. Нема више боема, а ни ја се више не опијам. Не могу ни здравствено, а ни финансијски, с те стране живим као у оној песми „кусур од живота” – вели Раде Вучковић, и додаје да много дугује својој садашњој жени Нади, модној креаторки која се школовала у Милану. – Да није ње не бих битисао. Заједно живимо, лепо се слажемо, квалитетно старимо. Срели смо се у зрелим годинама, па ми је жао што и са њом немам деце.

У шали додаје: – Надам се да ми је Нада последња жена.

Са тугом каже да се већ пола његове генерације рођене у петој деценији прошлог века преселило на небо. Он још траје. У овим годинама највише му прија Скадарлија. Ту је упознао пуно младих људи, талентованих сликара и песника са којима прича и људује, а то је за њега велика ствар.Ти млади људи су по правилу сви из провинције, као и он некада, дошли су трагајући за својом срећном звездом, али је многи не налазе и живе тешко, као и сви уметници пристигли из провинције. –Многи још као у војсци добијају од својих од кућа пакете па зову у Ђурину кућу и рецитују своје песме. Зову: „Чика Раде дођите”. Ја понесем гитару, нештоотпевам, нешто изрецитујем, и то им даје инјекцију да издрже овај град који није окренут тој врсти младих – вели на крају нашег разговора, певач, песник и композитор Раде Вучковић.

--------------------------------------------------------------

Иако већ по медијима кружи урбана легенда како Раде Вучковић једино нема талента да буде добар отац и деда, он то демантује и каже да је остао пријатељ са свим својим бившим женама, па кад се бивши брачни партнери свађају због деце жене обично кажу разведеним мужевима: „А како може Раде са својим женама”.

–То су мајке моје деце и ја сам у добрим односима са њима – каже наш саговорник, признајући да можда и није тако талентован отац и деда, али пошто не живи са својим унуцима тражи оправдања. И за доброг деду треба вежбати, живети свакодневно са унуцима, каже наш саговорник и додаје:

– Стално сам у контакту са мојом децом. Мој најстарији син Александар живи у Кембриџу, држи тамо два ресторана и сваке године долази у Београд.Мој млађи син Вук иде у школу и свира виолину, а ћерка Јелена из брака са певачицом Горданом Божиновском је већ познато естрадно име.

--------------------------------------------------------------

Раде Вучковић је завршио средњу музичку школу у Приштини. Потом је уписао београдску Музичку академију и студирао на одсеку за композицију. Завршио је прву годину, а онда је све почело... Али, Вучковић није само композитор и певач, већ и поета. Написао је роман о Влаховићима и Вучковићима, својим прецима. Причу је градио на томе што су били ратници, а школе пре тога завршили у Бечу, у просвећеној Европи.