Slatki kusur od života

Rade Vučković je kuršumlijsko dete, pesnik i kompozitor. Napisao je nekoliko knjiga poezije, ali i pripovetki, priča o prošlosti svog topličkog kraja, o svojim precima koji su vojevali i dizali ustanke protiv Turaka. Ali u duši Rade je boem kome se uvek smeju kada u kafani zapeva svoju melodiju „Ja nikad u životu pijanac nisam bio...” Njegova poslednja knjiga zove se „Mekana duša”, a u predgovoru recenzent Radivoje Pantić piše da je Rade kroz život uvek više bio okrenut drugima nego sebi. Možda mu se zato i veliki kompozitor Zahar smeje što je svoje pesme raskrčmio i podelio drugima, da od njih i nema baš puno vajde. Ali nisu svi bili nezahvalni, mnogi ga hvale, pozivaju na druženja, na piće, i mladi ga zovu na splavove da ih čuje kako pevaju, iako on više voli svoj krug oko Skadarlije u ovim poznijim godinama. Nekoliko kafana na potezu od Doma omladine pa pored „Politike” prema Skadarskoj i Despota Stefana. U tom kraju i živi u svom četvrtom braku sa suprugom Nadom, takođe, umetničkom dušom pored koje se skrasio i srećan je, evo, već 18 godina. Nada ima sina iz prethodnog braka Nemanju koji živi sa ocem pored Bogatića, a Rade ima dva sina i ćerku, iz svakog ranijeg braka po jedno dete.

Dok razgovara on često sa običnih reči prelazi na stihove, kojima objašnjava svoj život, pa je sećajući se početaka odrecitovao jednu od svojih prvih narodnjačkih balada „S namerom dođoh u Beograd”, a sada, kako kaže, sa Nadom, živi onu svoju pesmu koju je sedamdesetih komponovao za Šabana „Dođi da ostarimo zajedno”. Pošto je kompozitor škrt na rečima i ne voli puno da priča o sebi pruža nam svoju knjigu: – Evo, tu sve piše. Odgovaramo da je to knjiga pesama, kako iz toga napisati članak, a on lakonski kaže „pa najbolje je kad pišeš kako ti padne” i nastavlja da čita ili recituje svoje stihove koje je pisao inspirisan svojom Toplicom, svojim ljubavima, kafanskim sedeljkama sa bardovima, umetnicima, Mikom Antićem, Zoranom Radmilovićem,Tomom Zdravkovićem, Zlatkom Golubovićem...

Zavirujemo u knjigu, čitamo predgovor u kojem piše da je Rade Vučković bio značajan kompozitor i poznat pevač i u starim jugoslovenskim okvirima. I kao pevač zabavne muzike dobio je brojna priznanja i nagrade u zemlji i inostranstvu, ima status istaknutog umetnika. Kuršumlija nije mogla drugačije da mu se oduži osim da ga proglasi svojim počasnim građaninom. Pesnik i boem globtroter. Ni Beograd ni Skadarlija ne mogu bez njega, nastupao je u Zagrebu, Opatiji, Skoplju, Sarajevu, Parizu, Moskvi. Dvanaest puta išao je na turneje u Sovjetski Savez. Ali i pored Rusije bio je i u Francuskoj, pevao u Parizu godinama u čuvenom „Raspućinu”, pa u Švajcarskoj, Grčkoj, Meksiku, Nemačkoj, SAD, Tajlandu, Australiji... Recenzent „Mekane duše” u svom tekstu poredi ga sa još jednim Topličaninom čuvenim pesnikom Radetom Draincem koji je voleo i da svira violinu i zaključuje da se Drainac bolje snalazio u poeziji, a Vučković u muzici.

Dve hiljade kompozicije za pedeset godina – „Nisam te se nagledao”, jedna od najpopularnijih koju je prvi snimio Zoran Gajić Grozdinac. Ceo opus za Šabana Šaulića „Dva galeba bela”, već pomenuta „Dođi da ostarimo zajedno”, „Sneg je opet Snežana”, „Sanela”,„Kako si majko, kako si oče”,„S namerom dođoh u veliki grad”. Za Zorana Kalezića „Moj dobri anđele” i „Balkanska duša”, pa „Sve je prošlo među nama” za Snežanu Đurišić.Zatim u duhu izvorne muzike hitove „Šumadijo, ko bi tebe ostavio”, i, takođe, veliki hit „Kako ću sutra bez tebe. Kroz njegovu majstorsku radionicu prošli su, između ostalih: Zoran Kalezić, Snežana Đurišić, Mitar Mirić, Džej, Vida Pavlović, Dobrivoje Topalović, Ljuba Aličić...

One u duhu starogradskih komponovao je za sebe „Dođi kod Skadarlije”, „Stari ribar iz Zemuna”, „Kad Beograd nekad beše čaršija...”

Uskoro će izaći još jedan ce-de sa starim i novim pesmama i zvaće se po njegovoj već poznatoj pesmi „Kusur od života”. Ovu pesmu posebno voli i ne propušta da recituje... „Ode voz pun uspomena s njim putuje vreme naše sa perona iz vagona jedan čovek ženi maše. Potroši se brzo, lako, mladost sreća i lepota i na krajušta ostane samo kusur od života...”

– Boemština, život, to je moja zvezda vodilja.Šteta što danas nema onakvih ljudina kakvih je nekad bilo. Ja sam čovek baroka. Barok i rokoko, to je moje vreme – naglašava šeretski Rade Vučković.

Vezan je za rodnu Kuršumliju svog detinjstva, na tri reke Banjskoj, Toplici i Kosanici, i tri planine Radan, Kopaonik i Jastrebac. Od bake je slušao priče o vampirima i karakondžulama, a neke od tih pričao pretočio je u poeziju: „... celu noć s đavolima pio sam i jeo, ženili me s đavolicom a ja nisam hteo, opili me nekim vinom pravljenim od krvi vuka i na sreću godilo mi, ne beše mi ljudi muka...” Ljubav za knjigu nasledio je od majke Nade, ali mimoišao ga je trgovački gen oca Bogoljuba, zbog čega se roditelj ljutio kada ga je poslao u Beograd da uči, a zatekao ga kako banči i peva u kafani „Topčiderska noć” i uskratio mu dalje finansiranje.

Pobedio je u „Maksimetru”, koji je vodio Dragan Nikolić sa jednom pesmom 1970. i dobio pravo da snimi za PGP. Posle te ploče Boris Bizetić mu je komponovao „Tako je plakala Isidora” i za Radeta tako počinje zabavnjačka karijera. Jednoj od svoje dve sestre, koja je ostala da živi u Kuršumliji, posvetio je poznati hit iz tog vremena „Viki, Viki, Violeta”, a druga sestra Gordana, sa kojom je zajedno stigao u veliki grad, bila je uspešan student i završila je kliničku psihologiju.

Kada je sreo Budimira Jovanovića, kompozitora pesama Šabana Šaulića, prelazi u narodnjačke i starogradske vode.

– Moj problem je što ne pripadam nijednom klanu. Takav sam čovek, ne mogu ja da prodajem svoje pesme kao robu. Nema više boema, a ni ja se više ne opijam. Ne mogu ni zdravstveno, a ni finansijski, s te strane živim kao u onoj pesmi „kusur od života” – veli Rade Vučković, i dodaje da mnogo duguje svojoj sadašnjoj ženi Nadi, modnoj kreatorki koja se školovala u Milanu. – Da nije nje ne bih bitisao. Zajedno živimo, lepo se slažemo, kvalitetno starimo. Sreli smo se u zrelim godinama, pa mi je žao što i sa njom nemam dece.

U šali dodaje: – Nadam se da mi je Nada poslednja žena.

Sa tugom kaže da se već pola njegove generacije rođene u petoj deceniji prošlog veka preselilo na nebo. On još traje. U ovim godinama najviše mu prija Skadarlija. Tu je upoznao puno mladih ljudi, talentovanih slikara i pesnika sa kojima priča i ljuduje, a to je za njega velika stvar.Ti mladi ljudi su po pravilu svi iz provincije, kao i on nekada, došli su tragajući za svojom srećnom zvezdom, ali je mnogi ne nalaze i žive teško, kao i svi umetnici pristigli iz provincije. –Mnogi još kao u vojsci dobijaju od svojih od kuća pakete pa zovu u Đurinu kuću i recituju svoje pesme. Zovu: „Čika Rade dođite”. Ja ponesem gitaru, neštootpevam, nešto izrecitujem, i to im daje injekciju da izdrže ovaj grad koji nije okrenut toj vrsti mladih – veli na kraju našeg razgovora, pevač, pesnik i kompozitor Rade Vučković.

--------------------------------------------------------------

Iako već po medijima kruži urbana legenda kako Rade Vučković jedino nema talenta da bude dobar otac i deda, on to demantuje i kaže da je ostao prijatelj sa svim svojim bivšim ženama, pa kad se bivši bračni partneri svađaju zbog dece žene obično kažu razvedenim muževima: „A kako može Rade sa svojim ženama”.

–To su majke moje dece i ja sam u dobrim odnosima sa njima – kaže naš sagovornik, priznajući da možda i nije tako talentovan otac i deda, ali pošto ne živi sa svojim unucima traži opravdanja. I za dobrog dedu treba vežbati, živeti svakodnevno sa unucima, kaže naš sagovornik i dodaje:

– Stalno sam u kontaktu sa mojom decom. Moj najstariji sin Aleksandar živi u Kembridžu, drži tamo dva restorana i svake godine dolazi u Beograd.Moj mlađi sin Vuk ide u školu i svira violinu, a ćerka Jelena iz braka sa pevačicom Gordanom Božinovskom je već poznato estradno ime.

--------------------------------------------------------------

Rade Vučković je završio srednju muzičku školu u Prištini. Potom je upisao beogradsku Muzičku akademiju i studirao na odseku za kompoziciju. Završio je prvu godinu, a onda je sve počelo... Ali, Vučković nije samo kompozitor i pevač, već i poeta. Napisao je roman o Vlahovićima i Vučkovićima, svojim precima. Priču je gradio na tome što su bili ratnici, a škole pre toga završili u Beču, u prosvećenoj Evropi.