Међу црквама и винима

Крај бербе грожђа и прослава Михољдана најважнији су дани у животу становника Велике Хоче, изоловане српске средине у Метохији. Године изолације трају од 1999, па становници већ петнаест година живе унутар гета, окренути себи и својим сведеним потребама.

– Избачени смо из свих фабрика, с радних места и послова које смо раније радили. У срећна времена радило је око 1.500 људи, данас је све то сведено на минимум – каже Голуб Кујунџић, председник Привременог органа Општине Ораховац. Њега и све одавде забрињава што у суседном Ораховцу, у оних неколико српских улица, Албанци купују српске куће, и то у бесцење.

Готово потпуно етничко чишћење градова, уништавање огромног броја цркава и манастира, недоступност највећих храмова, попут Дечана и Патријаршије у Пећи, пропаст повратничких насеља, у којима сада живе већином старци, учинили су да се у Хочи, где се могу срести целе породице и где се задржала аутентична средина, слави живот. Ова средина почела је због тога да привлачи многе људе, нарочито уметнике, па се Хоча изнова открива, залази се у њених тринаест цркава, открива се њена аутентична архитектура.

Прилив „чудних” људи, рад са децом, свечарска и карневалска атмосфера, допринели да се очај и изолација лакше подносе. Депресија и општа утученост, какве су у другим српским срединама, овде, бар ових дана, не избијају у први план.

Јуче је на брду изнад села, у виноградима, у храму Светог Јована Богослова, који је осликан изузетним фрескама, епископ рашко-призренски Теодосије служио литургију. Стигли су гости из Бањалуке, Београда, Поморавља, дошли Горанци са Шар-планине, хор „Свети Стефан Дечански” стигао је из Новог Сада, а домаћини припремили културно-уметнички програм.

Прослава Михољдана представља послератну одбрану од изолације. Овај празник раније се није славио као сеоска слава.

– Овај дан установљен је да бисмо се сабирали сви ми одавде и да би нам долазили они који су расељени. Данас смо се скупили да Господ учини чудо с нама. Није ли чудо да је ово село опстало са својим житељима? – Ово питање владике Теодосија, упућено са прославе, више је опомена која говори о томе колико је опстанак процес који се мора брижљиво пратити и подржавати. Шта урадити са одличним винима која производе ови људи, како сачувати целину која по овдашњим законима јесте заштићена зона, али се у пракси тај закон не примењује? Тако се пред судом отеже процес забране изградње штале, коју у непосредној близини извора с којег се Велика Хоча снабдева водом подиже један албански предузетник.

Гости окупљени на сеоској слави 

Иако је година била лоша, у винском подруму манастира Дечани све је у најбољем реду и организовано до последњег детаља. Одмах поред су Петровићи, домаћини који читав живот производе вино и ракију. Првих сто казана ове године испекао је Слађан, познати хирург, пристигао из Прокупља да помогне брату и оцу.

– Не могу да спавам од умора – каже, радостан што је међу својима.
Његова реченица о умору кључна је за већину Срба на Косову и Метохији: колико су и од чега уморни? Уморни су од недостатка посла, уморни од неслободе и спремни на бескрајно трпљење.

Живојин Ракочевић