Стари рецепт када немамо бољи

Ако су Летонија, Литванија и Естонија на почетку кризе 2008. биле проглашене за прве европске економске болеснике, седам година касније Србија је међу последњим економским пацијентима Европе. За такву дијагнозу побринуле су се следеће чињенице: привреда у рецесији, минус у каси већи од осам одсто БДП, јавни дуг од око 70 процената националног колача и незапосленост од око 21 одсто.

Пре светске кризе наше јавне финансије изгледале су много боље: мањак у буџету био је око три одсто, задуженост мања од 30 одсто БДП, незапосленост око 14 процената, а привредна активност је расла по просечним стопама од пет до 5,5 одсто. У међувремену, док су земље Европе смањивале своје расходе, Србија их је повећавала. Сада, под притиском страних кредитора, празне касе и растућег јавног дуга, који прети да земљу одведе у банкрот, наше фискалне власти спремају предлог мера за уравнотежење буџета. С обзиром на то да су многе земље пре нас то урадиле, за Србију су од користи њихова искуства. Зато се и мере које се најављују на први поглед чине као преписане из плана штедње Литваније, Летоније, Естоније, Португала, Ирске, Грчке, Италије или Шпаније. И ове земље су посегнуле за горким леком као што су смањење палата, отпуштање вишка запослених у јавном сектору, повећање ПДВ-а, акциза. Летонија је, на пример, плате државним службеницима смањила за трећину, Литванија такође, у Румунији су та резања износила 25 одсто. Пакет мера обично је подразумевао и знатно повећање ПДВ-а, у Румунији је, на пример, општа стопа са 19 отишла на чак 25 одсто. Ипак, изузев Грчке, мало која земља је била принуђена да смањује пензије. Обично се ишло на замрзавање или ограничен раст пензија.

„Политика” је истраживала у каквом су стању ове економије данас како бисмо могли да извучемо закључак шта нас чека ако кренемо тим путем. Користећи базу података Међународног монетарног фонда (ММФ), анализирали смо националне рачуне осам земаља у којима је спроведена фискална консолидација. Како показује наша анализа, као резултат политике стезања каиша, минуси у каси су знатно смањени. Најдрастичнији пример је Ирска, која је дефицит буџета са 30 одсто, колико је износио 2010. године, свела на 4,2 одсто БДП. Италија се све ове године, на пример, врти око три до пет процента, са незнатним померањима.

Међутим, оно што је био основни циљ свих ових мера, а то је смањење јавног дуга, упркос свим болним мерама – још није постигнуто. У већини анализираних земаља јавни дуг је повећан. Тако је Грчка, на пример, 2008. године била дужна око 107 одсто бруто домаћег производа (БДП), то јест свега што тамошња привреда створи за годину дана. До 2011. године јавни дуг је нарастао до 170 одсто БДП-а. Након репрограма пао је на 157, да би крај прошле године Грчка дочекала са дуговањима која достижу 175,1 одсто БДП-а. За све анализиране земље, ММФ догодине прогнозира благи пад укупног нивоа задужености. Да ли ће се то и остварити видеће се догодине јер је током кризе постала пракса да ММФ своје прогнозе обично коригује после шест месеци. Нажалост, у лошијем смеру.

Оно што за Србију може да буде добра вест јесте да је привредна активност у овим земљама (изузев Италије која је ушла у трећу рецесију) у плусу. То значи да, ако се и код нас понови такав сценарио, опоравак можемо да очекујемо после неколико година. Од анализираних земаља највећи раст очекује Ирска (3,6), а не стоје лоше ни балтичке земље, где се стопе раста крећу од 1,5 до три одсто. Грчка, чију економију мучи стагнација, догодине очекује пораст БДП-а за око три процентна поена.

Међутим, оно што прилично забрињава јесте запосленост, јер оволике стопе раста нису, по свему судећи, довољне да значајније подстакну запошљавање. У готово свим земљама тек ове године, што је од три до пет година након примена мера штедње, дошло је до блажег смањења стопе незапослености.

Баш као што и у свету постоје спорења око тога да ли политика стезања каиша даје резултате, тако и код нас има економиста који сматрају да она подразумева превелику жртву. Да је политика фискалне консолидације за државе у рецесији погрешна, а да њени стварни резултати супротни прокламованом циљу, сматра на пример, Небојша Катић, финансијски консултант из Лондона.

Његови опоненти, економисти који углавном у ставовима подржавају Фискални савет, истичу да је одустајање од смањења расхода погрешно. Јер, ако Србија значајно не смањи потрошњу, уследиће банкрот земље који ће за последицу може да има и смањење личних доходака грађана и пензионера и до 50 одсто, али и пад привредне активности и до 10 процената.