Расизам, у фудбалској Србији

"Нема доброг фудбала без расизма", могло се, недавно, прочитати на једном од доступних форума за фудбалске навијаче у Србији. Ова пошаст, која хара фудбалском Европом и против које су и Фифа и Уефа објавиле беспоштедни рат, као да је – истина доста стидљиво – почела да узима "данак" и у фудбалској Србији.
Недавно одиграни вечити дерби, 131. по реду, обележен је, на известан начин, инцидентом који је имао расну основу, јер су навијачи Партизана упутили низ погрдних израза на рачун фудбалера Црвене звезде, Ибрахима Гаја.

Срећом, дисциплински органи фудбалског савеза су на време реаговали па су казнили црно-беле са једном утакмицом без публике на свом терену у Хумској 1. Занимљиво је да су челни људи Партизана ту казну примили са осећањем велике нелагоде.

Овај последњи немио догађај, да кажемо "покушај расизма", отвара једно заиста важно питање – како је могуће да у фудбалској Србији има тих и таквих појава када се з на да смо ми, по традицији, гостољубив народ и странца примамо отвореног срца и душе, што је својевремено приметио и Арчибалд Рајс.

Међутим, да инцидент у вечитом дербију није ни тако безазлен говоре још неки догађаји преко којих се не може и не сме прећи, као да је у питању тек редак, изолован случај.

Од Чачка до Куле

Познат је, наиме, случај из Чачка када су навијачи Борца на расној основи вређали свог играча Мајкла Тамвањеру, једног од бољих играча Чачана. Чак су се нa стадиону појавили и са Кју Клукс капуљачама. Тада је, по вестима из Чачка, ухапшено преко педесетак навијача, а неколицина њих је и прекршајно кажњена.

Све је то утолико чудније када се зна да је исти тај Мајкл Тамвањера, пре чачанског Борца, пуне четири године играо за ивањички Јавор и да тамо није било никаквих проблема.

Расистички испад је забележен и у Кули, на утакмици Хајдук – Црвена звезда. Тада је, по медијским извештајима, тадашњи тренер Куљана, Небојша Вучићевић, вређао Звездиног играча Ибрахима Гаја. Наводно му је тренер Куљана упутио следећу увреду, рекавши: "шта то радиш, црнчуго".

Фудбалски клуб Смедерево кажњен је, такође, са 20.000 швајцарских франака због расистичких испада својих навијача на једној међународној утакмици.

Све ово, наравно, упозорава да ни српски фудбал није имун на неке светске трендове где се расизам и нацизам повампирују управо на фудбалским теренима.

Прошле године Европски парламент је затражио од фудбалских савеза да се оштрије супротстави расизму на стадионима. Том приликом је преко 400 "европосланика" усвојило Декларацију којом се између осталог захтева искључење клубова из такмичења чији су навијачи или играчи били учесници у расистичким инцидентима.

Истине ради, мора се признати да су овај резолутни захтев озбиљно схватили у свим националним фудбалским савезима, па и српском, тако да је после тога предузето низ едукативних акција – да би се то зло протерало са фудбалских терена.

И сам Сеп Блатер, моћни челник светске куће фудбала, обећао је да ће избацити то зло, расизам, из те предивне игре. Фудбал је, вели Блатер, "средство за грађење мостова и повећавања толеранције".

Дакле, нема никакве сумње, да је и европским посланицима и самом председнику Фифа јасно да ће морати да уложе много труда, стрпљења и новца да се расизам, бар што се тиче навијача и фудбалских посленика, у првом реду заустави, а тек потом и елиминише. Имајући то у виду, Фифа је пред Светско првенство у Немачкој, 2006. године, покренула кампању "Кажите не расизму".

На жалост, још за време Мондијала у Немачкој медији су забележили низ расистичких испада. Примера ради, италијански расисти су победу свог тима прославили цртањем кукастих крстова по старом јеврејском гету у Риму.

Расистичког насиља нису поштеђени ни највећи!

Баук расизма и неофашизма прво се, што се европског фудбала тиче, јавио у Енглеској. Све негде до краја осамдесетих "обојени" навијачи нису се усуђивали да одлазе на стадионе, означене као резервати ултрадеснице, већ су своје љубимце углавном гледали на телевизији.

Касније, озбиљна истраживања говоре, са порастом имиграције да је пошаст расизма захватила и Француску, Шпанију, Немачку...

Римски Олимпијски стадион данас се сматра, уз париски Парк принчева, најрасистичкијем у Европи. Борци против расизма редовно истичу податак, када апострофирају проблем расизма, да су навијачи Лација одали пошту Жељку Ражнатовићу АРкану, фебруара 2000. године.

Расистичких увреда нису били поштеђени ни они највећи асови као што су Самјуел Ето, Тијери Анри, Патрик Вијера, Зинедин Зидан... док је активно играо. Многа истраживања која су досад рађена указују на то да су Француска и Белгија најрасистичкије од свих европских фудбалских велесила. У Немачкој је, пак, расистичко насиље углавном изражено у деловима који су били део комунистичког истока.

С друге стране, има неких европских земаља које су, као Шпанија, издвојиле огромна финансијска средства (200 милиона евра) да би се, бар, постигла "нулта толеранција" у спорту, посебно у фудбалу.

Мотивисана да искорени расизам, светска кућа фудбала (Фифа) је посегнула и за неким конкретним мерама. Једна од њих је и поверавање организације светског шампионата Јужноафричкој републици, једној од најбогатијих и најнебезбеднијих земаља Африке, желећи да и на тај начин покаже колико је решена да се обрачуна са нус-појавама које озбиљно прете најлепшој споредној ствари на свету.

На жалост, и неки светски политичари као да својим изјавама опструирају напре светске куће фудбала. Тако је и либијски вођа Муарем Гадафи оптужио Фифа да је фудбал претворила у "пијацу робова" и тиме подстакла експанзију расизма политиком од које профитирају само најбогатије земље и клубови.

Многима, такође, у ушима одзвањају речи Жан Мари ле Пена, вође екстремистичког Националног фронта, који је пре почетка Мондијала у Немачкој оптужио француског селектора Рејмона Доменека да је претерао са бројем обојених играча. Ле Пен је, у ствари, сматрао да Французи нису довољно представљени у тиму за највећу светску смотру фудбала.

Помно истражујући ову појаву, расизма у фудбалу, дошло се до многих занимљивих сазнања. Једно је претеће: примећено је, наиме, да се међу навијачима често инфилтрирају чланови неких неофашистичких групација, покушавајући да ту нађу нове присталице. Њихова стратегија је посве јасна – битно је да што више скрену пажњу на себе и да своје расистичко насиље или нацистичке симболе... што транспарентније промовишу.