Хемијска кастрација

Увек када се деси неко тешко кривично дело, а нарочито када се ради о злочину учињеном према детету, јавност се веома разгневи и тада се често размишља о могућностима да се законским решењима спрече нови такви и слични злочини. Недавни случај силовања и убиства девојчице од стране ноторног повратника, који је као малолетан већ осуђиван за силовање и убиство, распламсао је како полемику о „благости” наше казнене политике, тако и идеју о увођењу тзв. хемијске кастрације у наше кривично законодавство. Према прописаним санкцијама, а последњих година и према казнама које се у законским распонима изричу за тешка кривична дела, кривично законодавство Србије је међу најстрожима у Европи. Конкретном учиниоцу кривичног дела које је сада повод за размишљање о увођењу хемијске кастрације прети казна од тридесет до четрдесет година затвора. Могуће је увођење казне доживотног затвора, али би и примена такве кривичне санкције била могућа само у будућности, а не на актуелне учиниоце кривичних дела.

И када би се моментално увела хемијска кастрација, она би се такође могла примењивати само у односу на кривична дела учињена након такве измене Кривичног законика. Да ли је таква мера адекватна за наш правни систем и да ли би она заиста ефикасно спречавала силовања, а нарочито злочине према деци? Савремена наука на ова питања одговара са пуно скепсе. Хемијска кастрација се своди на давање, најчешће у облику инјекција, одређених медикамената који сузбијају полни нагон. У САД је та мера прво уведена у Калифорнији, а потом и у неким другим државама, а у Европи је у Великој Британији и Немачкој било спорадично таквих интервенција, али не у облику формалне кривичне санкције, већ као вид лечења учинилаца сексуалних деликата, који су пристали на то. Недавно су такву санкцију увеле Пољска, Молдавија и Естонија. Од република некадашње СФРЈ, такву меру познаје једино Македонија.

У државама које имају више искуства с таквом мером, није примећено да је она допринела смањењу стопе сексуалних деликата, што је и логично, јер савремено кривично право омогућава примену санкције само у периоду за који је изречена. Учинилац кривичног дела који је издржао казну не може бити на неограничено време подвргнут било којој принудној мери, осим ако је на условном отпусту, а он траје само одређено време. Код нас се заборавља на постојање и других превентивних могућности. Сама дужина казне спречава вршење нових кривичних дела, а за тешке злочине учињене према деци прописане су дуготрајне казне затвора. Ако је учинилац кривично дело учинио у стању неурачунљивости и ако се ради о особи с поремећеним сексуалним нагоном, њему се може изрећи мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања, која може трајати и неограничено, све док је такво лице опасно по околину.

У Србији се традиционално свако разуме у фудбал и у политику, а последњих година и у кривично право. Зато имамо све више лоших закона, донесених претежно из маркетиншких разлога, а чији су повод конкретни случајеви који се углавном не могу решавати на такав начин. Тиме се само замајава јавност, те ствара утисак да ће све бити идеално само ако променимо неке законе. Тако стоје ствари и са заштитом деце. У Србији је, нажалост, све мање деце, али је зато све више „бриге о деци”. Душебрижницима који мисле да се деца најбоље штите кривичним правом и који сада хемијску кастрацију означавају као „чаробни штапић” за спречавање силовања деце не пада на памет да се запитају како ствари стоје са социјалном заштитом и бригом о сиромашној, запуштеној и напуштеној деци. Па несрећна девојчица која је жртва бруталног злочина пре тога је годинама живела у изразито тешким условима. Данима је сама лутала улицама и било је, нажалост, само питање времена када ће постати жртва. Боље је енергију усмерити у побољшање бриге и старања о деци која живе у беди и без адекватног родитељског старања него се истицати иновацијама Кривичног законика.

Достојевски је писао да ни највећа срећа човечанства није вредна једне сузе невиног детета, али ми, нажалост, не живимо у савршеном свету и деца некада постају и жртве ужасних злочина. Кривично законодавство само у ограниченој мери може бити средство заштите деце и веома је лоше када се из маркетиншких разлога, исхитреним, а често и нестручним изменама те важне области правног система, демонстрира, а некада и само симулира велика брига за децу.