Израелске филмске фреске

Хаифа – Израелски филм је у Кану, Берлину, Венецији. Готово да нема филмског фестивала на свету на којем се не приказује бар један филм из ове земље, али бити у прилици и погледати најновију продукцију: и игране, документарне, анимиране и кратке филмове, и то не било где већ у једном од бисера Медитерана, граду Хаифи, привилегија је своје врсте.

Јубиларни 30. Хаифа филмски фестивал, иначе манифестација међународног карактера са специјалним фокусом на филмове земаља Европе и Медитерана, у својим програмским целинама отворила је огроман простор за домаћи, израелски филм.

Његове вредности, паралелно са међународним такмичарским програмом у којем су и филмови: „Левијатан” Александра Звјагинцева, „Састанци на слепо” Левана Когвашвилија, „Ида” Павела Павликовског, „Зимски сан” Нурија Билгеа Чејлана, разматра и главни жири и жири критике Федеора (у чијем раду учествује и потписница ових редова). У обе категорије додељују се награда „Златно сидро”, али и награде за најбољи сценарио, режију, камеру, глумце.

И на плану продукције, режије, а нарочито сценарија, најновији израелски дугометражни играни филмови су на завидном нивоу. Од девет досад виђених, чак пет бих оценила високим оценама.

Филм „Јабуке из пустиње” Арика Лубецког и Матија Харарија због добро написане и редитељски вешто реализоване савремене приче о ћерки јединици ортодоксне јеврејске породице која незадовољна реалношћу у којој живи себе све више отвара ка секуларном свету да би на крају завршила срећна и заљубљена у пустињском кибуцу.

Ово је само један од филмова који се дубоко дотичу израелске реалности и који отварају многе актуелне теме. Једна од њих свакако је питање припадности, имиграције, асимилације, права на нови дом и породицу, о чему говори и дебитантски филм „Радна снага” Ноама Каплана, својеврсна филмска фреска савременог израелског друштва.

Кроз међусобно укрштене портрете једног одликованог полицајца који једва зарађује за живот, афричког имигранта који чисти куће, филипинског младића који сања да га приме у израелску војску и старог таксисте чија су деца емигрирала у Канаду у потрази за бољим хлебом, Каплан сугерише да странци нису једини који не виде будућност живота у Израелу.

Као једна од тема наметнуло се и малолетничко насиље као последица насиља у породици. То је у основи приче, такође дебитантског, филма „Долина” редитељке Софи Артус, која свет адолесцената слика као веома суров.

У овом филму о пријатељству, љубави и мржњи, млади филмски јунаци балансирају између жеље да умру или да неког убију и воље за животом. На коју ће страну тај деликатни језичак на ваги превагнути одредиће њихову судбину.

Судбина је унапред одређена јунаку филма „Невидљиви”  Мушона Салмона, младом Раеду, припаднику бедуинског племена у израелској пустињи Негев.

Тек што је завршио војни рок у израелској војсци, суочава се са свим животним проблемима које његово порекло, припадништво и његов статус у друштву доноси. Његово једино породично благо – стадо оваца, планирано је за продају.

Његова симпатија према несташној израелској девојци у старту је угушена, јер је нежељена у породици која му је већ уговорила младу. Бедуинска насеобина стално је на мети комуналаца који руше све нове чатрље које саграде...

Једном речју, у Раедовом животу и реалности нема места за снове. Чак ни оне о отварању ресторана националне кухиње под бедуинским шатором.

Међу боље филмове свакако спадају и „Опроштајна забава” Тала Гранита и Шарона Мајмона – црнохуморна прича о старачком дому чији су становници изградили машину за еутаназију како би помогли достојанствену смрт болесног пријатеља, али и „Поред ње” Асафа Кормана – интензивна прича о симбиотском односу две сестре (једна  је ментално заостала), у којем се стално прелазе границе између љубави и жртвовања, неговања и мучења. Оба ова филма су и глумачки изузетно снажно подржана.

Филмови „Прахт ин” Тамар Јаром, адаптација романа „Из ноћи у ноћ” Ахарона Апелфелда о групи преживелих из холокауста који шездесетих година прошлог века животаре у омаленом хотелу, „Тувијански” Рикија Шелаха, заснован на истинитој причи о капетану Меиру Тувијанском, који је шест недеља по оснивању државе Израел (1948) изненадно и без ваљаних доказа за свега три и по сата оптужен за издају и погубљен, и биографски филм „Јона” Нира Бергмана, који прати драматични живот легендарне израелске песникиње Јоне Валах, обрадовали би и гледаоце неких од наших телевизијских канала.