Културни живот Срба

У Клубу – књижари – галерији „Гласник” представљена је књига Петра Пијановића (1946), књижевног критичара и историчара српске културе, под насловом: „Српска култура 1900–1950”. О књизи су говорили Александар Јовановић, Дарко Танасковић и аутор.

Ова књига, објаснио је аутор, допуњено је и проширено издање његове студије „Српски културни круг: 1900–1918”, која је објављена 2012. У новој књизи Пијановић се бави српском културом од краја Првог светског рата до средине 20. века.

Петар Пијановић, објашњава Александар Јовановић, представља културни живот Срба у његовој укупности – од друштвеног и политичког аспекта, преко приватности, културних и националних институција, до уметности и науке као најсуптилнијих и најзначајнијих испољавања културе.

Зато ову студију чини низ поглавља која, са једне стране, можемо узети као детаљне прегледне радове са мноштвом података, културних и књижевних догађаја, уочавања битних веза међу њима и деловања на суседна подручја.

Са друге стране, реч је о изузетно аналитичкој студији у којој се, испод површине културног живота, откривају дубљи токови и промене од битног значаја за културу, а то увек значи, и за идентитет српскога народа. Овај период је означио препород српске културе, науке и уметности.

Међутим, то време највишег успона јесте и време преиспитивања и давања нових смерница националном броду. То је време када многи најистакнутији културни радници прихватају југословенство, било што су тежили да унутар њега реше српско питање, било што су веровали у заједнички живот јужнословенске браће.

Ова идеја, која је настављена и после Другог светског рата, добрим делом је утопила српски политички и културни идентитет у неодређену наднационалну идеју у коју су, изгледа, једино веровали они који су имали државу и непромишљено је жртвовали.

То је културна идеологија о којој Петар Пијановић веома прецизно пише у завршним поглављима ове занимљиве и изазовне књиге.

Дарко Танасковић је указао на свеобухватност захвата: аутор је морао да прочита огромну грађу и читаоцима понуди енциклопедијску информативност. Књига је теоријски чврсто заснована, поседује методолошку доследност

Танасковић је посебно похвалио Пијановићев смисао за синтезу и мајсторство код одвајања битног од небитног. Реч је о књизи двоструке зрелости – зрелости аутора и зрелости наше културне јавности, која је спремна да прихвати једну овакву књигу.

Како год живео, шта год радио или стварао, примећује Петар Пијановић, човек је као мисаоно и делатно биће стално у пољу културе. Својим значењем, ова латинска реч означава оплемењивање или неговање нечега што се развија и усавршава.

Фигуративни смисао речи култура често упућује на морално уздизање и богаћење људског духа, те на сталну потребу да се друштво, свет и човек појединац што више оплемене.