Сликар у кући Матијаса и Марике

 Матијас и Марика Фет били су војвођански Немци. Једни од оних малобројних, који су после ослобођења 1945. године одлучили да остану ту где су и живели, у Војводини, у селу Риђица код Сомбора. Из велике куће у којој су живели са својом ћерком пресељени су у малу, дворишну. Њихове комшије, насељене током колонизације биле су најпре седам породица, од којих је касније остала једна, која је и данас ту.

Породица Фет живела је у тој кући све до краја осамдесетих година прошлог века, када су, већ стари, отишли код ћерке која је након удаје, такође, живела негде у Србији, и тамо умрли. Њихова кућа, до данас је, захваљујући пристојним и честитим комшијама остала нетакнута. Мада, с обзиром да је грађена од непечене цигле, прилично je урушена.

У њу је завирио сликар Горан Драгаш, и открио да је тамо још све на свом месту. Нетакнуто. Шољице на ноћној нахткасни, таван препун флаша за зимницу, кревети, столице, старински кофери са металним ћошковима. Тако су настале слике испуњене атмосфером меланхолије, мирисом и топлином куће, слике на којима је конзервирано једно време, једна историја, које су биле приказане крајем августа у галерији „Поодрум” Културног центра Београда, на изложби „Рукрајзе”.

„Рукрајзе је спој две речи, рук што знаци леђа, а рајзе значи путовати. Као када путујете возом,седите леђима окренути смеру кретања, гледате у све оно што остаје иза вас, и као да се опирете смеру кретања не желећи да видите куда то заиста путујете. Цела изложба је у ствари једна породична прича која представља зачарани круг садашњости и прошлости. Сазнавањем те прошлости добијамо нову димензију мозаика о протоку прошлог времена и свим последицама и траумама које оно носи. У све то уткано је и сопствено искуство и мисао о прошлости и њеним знаковима. Централно место на изложби има кућа као место најдубљих емоција. Одласком она постаје напуштен простор, сведочанство које чува тајну прошлог времена”, објашњава Драгаш.

(Фото Т. Јањић)

Животна прича овог уметника негде се додирује са причом Матијасове породице. Горан Драгаш(1973) дошао је у Србију када је почео рат деведесетих у Југославији, из Сиска. У Београду је упознао своју садашњу супругу, која је одрасла у селу Риђица, у родитељској кући у чијем су дворишту живели Матијас и Марика. И тако је Риђица постала стална Драгашева инспирација.

„Увек ме интересовало како да одређену причу прикажем кроз ликовне елементе, а да не испадне само плакатски приказ. Кад сам угледао малу ноћну комоду, са две шољице кафе, фасцинирало ме како је то остало нетакнуто, од када су станари Немци отишли. Као да сам ушао у неко замрзнуто стање. Та ноћна комода је за мене прича о патњи и нашим суровим годинама”, каже уметник.

Матијасова кућа била је инспирација и за слику „Соба” коју ће Драгаш вечерас поклонити Андрашу Урбану, овогодишњем добитнику „Политикине” награде за најбољу режију на Битефу.

„Део куће забележен на слици ’Соба’ посматрао сам кроз одшкринута врата. Не види се ширина, не види се ни прозор ни дневна светлост. Најпре сам фотографисао, а онда сликао. И цела атмосфера на тој слици је некако мирна, камерна и подсећа на позориште. Зато сам је и одабрао као поклон редитељу”, каже Горан Драгаш, који је дипломирао и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Пре тога се кратко задржао на студијама ветерине, али је ипак изабрао да „једе хлеб са седам кора”.

Пикторалност војвођанских села, судбине тамошњих становника стално изазивају уметникову радозналост.

„У хаустору једне куће, станарка је скидала слој креча и наишла на слике свеца и светице. У једном тренутку чула је плач испред куће. Плакала је некaдашња станарка Немица, која је повремено обилазила кућу у којој је некада живела. Испричала је да су њени отац и мајка себе насликали као ктиторе куће и представили се као заштитници, свеци...”, каже Горан Драгаш.

Овог уметника публика памти и по успелој магистарској изложби када је термовизијском камером бележио интензитет топлоте које остављају на пример шољице пуне кафе, људи када устану са столице, кревета.

Ти „топлотни” трагови забележени су као експрeсивне, јарке боје.

Радови Горана Драгаша налазе се у колекцији Музеја града Београда, „Теленор” колекцији и бројним приватним збиркама. Уметник је један од оснивача Уметничке асоцијације „Прототип” у оквиру које је пре седам месеци покренуо истоимену галерију у новобеоградском насељу Белвил.

„Верујем да је уметност инвестиција једнака свим другим инвестицијама које се данас помињу у овој држави. Морамо да тражимо и инвеститора за уметност. Да се ово насеље оплемени, и да поред апотеке, пекаре и фризера добије галерију или књижару. Предложио сам да се локали, док се не продају напуне неким садржајем”, каже Драгаш.

Директор блока 67 Милош Станојевић имао је слуха за тај предлог и сада се у галерији „Прототип” одржавају изложбе савремених уметника.