Сваки режим има своје Живке

Све Живке Поповић, главне јунакиње Нушићеве „Госпође министарке”, комедије која на нашим позоришним сценама траје већ деценијама, сличне су једна другој, али свака од њих има своју енергију. По чему је особена Живка Поповић у интерпретацији новосадске глумице Лидије Стевановић, првакиње ансамбла Драме Српског народног позоришта, имаћемо прилику да видимо вечерас у 19. октобра у 19.30 часова на великој сцени Народног позоришта у Београду. Новосадска „Госпођа министарка” Бранислава Нушића у режији Радослава Миленковића гостоваће на сцени националног театра у оквиру ревије представа „Нушићу у част”, која је почела 5. октобра и траје до 3. новембра у знак сећања на Бранислава Нушића, а поводом 150 година од његовог рођења. Сценограф је Даниела Димитровска, костимограф Јасна Бадњаревић. Поред Лидије Стевановић, глумачку екипу чине: Југослав Крајнов, Александар Гајин, Јована Мишковић, Сања Ристић Крајнов, Марко Савковић, Предраг Момчиловић и други.

– Нушић је врло јасно и вешто исписао карактер Живке Поповић. Свака глумица уноси свој темперамент и у том великом комаду проналази и истиче моменте који су само за ту глумицу битни и специфични. Велики је изазов играти Живку, тако да тек после неколико извођења осећам да сам потпуно освојила и усвојила улогу. Mинистарка коју играм са својим колегама је данашња министарка. Моја Живка је жена министра, жена функционера, председника државе... Такви су људи који владају, то је наша садашњост, а нажалост, и прошлост и будућност! У дијалозима и ситуацијама у које упада Живка, захваљујући својој приглупости, простоти и великој жељи за моћи налази се решење, кључ улоге. Из сцене у сцену Живку опседају укућани, фамилија, потенцијални љубавник, проблеми са децом и то је један вртлог у којем се она сналази како најбоље зна. На крају комада Живка тоне јер је ситуација у којој се нашла изнад њене моћи – каже Лидија Стевановић, објашњавајући зашто нам је представа о Живки Поповић, Нушићевој јунакињи, као причa о похлепи, ниским страстима, глади за моћи, данас потребна, односно које дилеме су је мучиле приликом рада на представи.
У подсвести јој је, каже наша саговорница, било оптерећење: како ће реаговати колеге, публика и да ли ће је неминовно поредити са неким бившим Нушићевим министаркама.

– Успела сам тога да се ослободим јер је свака Живка министарка другачија, свака носи нешто ново. „Неко воли попу, неко попадију, а неко попину кћи”, тако некако гласи народна изрека. Увек ће бити оних који воле и оних који не воле моју Живку! Госпође министарке наших дана на свим су страницама новина, на телевизијским каналима, оне доминирају, оне се питају, у њих су упрте очи једног дела јавности, већинског дела јавности. Нажалост, примећује Лидија Стевановић. Упитана колико се друштвена клима променила од настанка Нушићевог комада „Госпођа министарка” до данас, Лидија Стевановић каже:

– Сваки режим има своје Живке. Некада су мање упечатљиве, видљиве, а некада су заиста владарке. Проблем је у нашем менталитету, психологији. Нећемо и не желимо да извлачимо поуке из прошлости, а то је веома забрињавајуће. Погубно по нас. Наше друштво се брзином пужа помера унапред. Нема прогреса, само се мењају околности, а људи остају исти.

Б. Г. Требјешанин