Како је превођен Геземан

У сећању на Велики рат, од кога нас дели читав век, „Политика” је објавила додатак „Дневник” Герхарда Геземана, Немца који је са Србима прешао Албанију, а није морао, могао је да се на време врати у Немачку, али није то учинио. Додатак доноси избор из Геземанових дневничких записа објављених под насловом „Бежанија”, у преводу универзитетског професора Томислава Бекића (Еquilibrium, 2014). Име Герхарда Геземана до сада било је мало познато јавности, за њега су знали само германослависти и стручњаци за нашу народну књижевност. Реаговања на овај додатак веома су позитивна, илустрације уз текст оставиле су утисак на читаоцe, што сам имала прилику да чујем, а у последње време о Геземану било је и неколико прилога у штампи. Његова личност више није непозната. Био је српски зет, ожењен Магом Магазиновић. У том браку рођен jeу Крагујевцу син ХаралдРајко (јун 1915), где је и преминуо годину дана касније. Ћерка Рајна родила се 1917. у Луцерну, а преминула у Београду 2006. године. Герхард Геземан је у другом браку имао сина Волфганга (1925–2014), слависту, који се определио изучавању бугарског језика и књижевности.

Поред своје научне делатности, Волфганг Геземан се посветио издавању дела свога оца, који се последњих година живота бавио искључиво књижевним радом. Науком више није могао јер напуштањем Прага и повратком у Немачку, на крају рата, његова драгоцена славистичка библиотека, 5.000 књига, највећа и највреднија те врсте у Европи, у свакој са ex libris обележјем уз лик Филипа Вишњића, као и бројни рукописи међу којима и монографија о Гогољу, све је остало и пропало. Тада је настао један роман и низ приповедака и новела који су постхумно објављени. Његов роман „Срећне очи” (1953) аутобиографског је карактера, а приповетке у тематском и формалном погледу настале су по угледу на наше народне приповетке. Неке су за нас посебно интересантне јер су му као исходиште послужиле наше народне песме. Објављене су под насловом „Приче из заседе” (1979). У преводу Томислава Бекића, мог почившег супруга, објављене су 2004. године, када је већ одавно био успостављен присни лични контакт између њега и Волфганга Геземана, од кога је и добио ту збирку. У њој се налази пет приповедака. „Песма о великом бану” је слободна обрада народне песме о Бановић Страхињи, „Свадба” – народна песма „Женидба Максима Црнојевића”, за приповетку „Хајдук Кариман” Геземану су биле извор две кратке црногорске приче, извор за причу „Славуј” је једна стара бугарска балада, прича „Грм који гори, а не изгори” има своје исходиште у личном доживљају аутора, у њој се осећа добар познавалац људи и нашег поднебља.

Контакт између Волфганга Геземана и мог супруга успостављен је 1984. године, у почетку то су били преписка и телефонски разговори, а онда присан сусрет, у Регензбургу, у лето 1991. Често су обојица изражавалa жаљење што се нису раније срели. Волфганг је писма готово увек потписивао с „Вук”. Био је захвалан мом супругу на преводилачком подухвату и жељи да се дело његовог готово заборављеног оца приближи нашем читалаштву. Превођење је текло према припремљеном плану: прво „Студије о јужнословенској народној епици” (Београд 2002), у сулудом времену „Милосрдног анђела”! У писму Волфгангу (децембар 1999) саопштава му да је превод завршен, а на Волфгангово питање како је то било могуће, мој супруг одговара да је то био начин његове одбране од сурове стварности. Волфганг је био, као својевремено и његов отац у време Првог и Другог светског рата, дубоко потресен несрећом која нас је задесила. У Београду су постојале и његове родбинске везе. Потом су следили преводи: „Црногорски човјек” (Подгорица 2003), „Приче из заседе” (Вршац 2004), „Бежанија” (Београд 2014). Сваку књигу употпуњавао је и поговор Томислава Бекића.

Још једно значајно Геземаново дело, „Култура јужних Словена”. Културно-антрополошке студије и есеји, мој супруг превео је 2007, али поговор није стигао да напише. Изненада нас је напустио у јануару 2008. Поговор је писала Љиљана Пешикан-Љуштановић. Иако одавно припремљена за штампу, књига се још налази „на листи чекања”, данас честој синтагми. Било је покушаја да се добију средства за објављивање, али без успеха . Да се, којом срећом, ради о неком приручнику у 100 лекција како остати леп и млад или сличној „литератури”, у чему не оскудевамо, било би лакше.

Професор немачког језика у пензији