Свако од нас упознао је зло

ЕКСКЛУЗИВНО
АМЕЛИ НОТОМБ

Специјално за "Политику"
Амели Нотомб, једна од најпознатијих белгијских књижевница данас у свету, управо је за свој најновији роман "Ни од Еве ни од Адама" ("Ni d`Eve ni d`Adam", што би се отприлике могло превести и као "Од памтивека ми непознат") добила награду Флора за 2007. годину. Нотомб, која је 13. августа напунила 40 година, рођена је у јапанском граду Кобеу, као кћи дипломата. Пише на француском и живи у Паризу, и данас је један од најпродуктивнијих писаца у Француској: прву књигу, "Хигијена убице" објавила је 1992. године, и од тада готово да сваке године објави по једно дело. На српском језику је као свог ексклузивног писца објављује београдска "Паидеја" (до сада су изашла дела "Љубавна саботажа", "Сумпорна киселина", "Биографија глади", "Антихриста", "Лексикон личних имена", "Козметика непријатеља", "Метафизика цеви" и "Хигијена убице"). Разговор са Амели Нотомб вођен је у Паризу, у издавачкој кући "Албен Мишел", која је објавила и њену најновију књигу.

Објављујете прилично убрзаним ритмом?

Објавила сам 16 књига за 15 година, а сада радим на свом седамдесет трећем роману, израчунајте сами колико је необјављених рукописа. Никада их нисам сматрала резервама, то су само необјављени рукописи зато што на њих још није дошао ред. Писала сам од своје седамнаесте до двадесет треће године, а да нисам ни сањала да ћу бити објављивана; писала сам због личног истраживања које је било, и остало, мој покретач. Објављивање је секундарно, долази накнадно, оно је много каснији чин од писања, готово врста игре случаја. Наставићу да пишем много јер је то уписано у мени, и не могу другачије, а нећу објављивати више него до сада.

Каква је реакција књижевне критике у Француској на Ваше дело?

Већ је добро и то што ме је уопште видела. У основи не могу да се жалим, јер је критика била присутна од моје прве књиге, и добро ме је примила. Али, чињеница да објављујем сваке године, и да мој успех расте, није учинила да ми критика буде наклоњенија. Било је година када ме је потпуно уништила. Сада, петнаест година касније, разумем како се тај процес одвија. Има добрих и лоших година. Књижевна критика у Француској је врло специфична. Постоји некакав неприкосновени ауторитет, заиста не знам ко је то, али он постоји и сви чекају да се први изјасни и осталима да овај или онај знак. А, пошто се једном изјаснио, сви новинари, скоро сви до једног, сложе се са њим. Има врло, врло мало новинара који се томе не повинују. Зато сам ја изградила филозофски став да могу да будем отпорна на претеране комплименте, а донекле индиферентна када о мени говоре на сувише увредљив начин. У литерарном свету позитивна је чињеница да књижевна критика постоји макар и да не ради добро свој посао, јер би, када је не би било, значило да важе само тржишни закони што звучи застрашујуће.

Нико још није успео да начини пастиш Вашег стила…

Ако је тако, то ме врло радује! Знате ли да је недавно из штампе изашла књига у којој се имитира већи број бестселера француске књижевности, међу којима сам и ја. Оно што је мени намењено није посебно лоше, нити је злонамерно, само једноставно, то нисам ја. Кад би се појавио неки добар пастишер, верујем да би било начина да ме имитира. Сада ћу поново бити нескромна: Прусту, који је био највећи пастишер свих времена, лако би пошло за руком, али на несрећу, то не можемо дознати.

У Америци Вас озбиљно изучавају?

Прошле године сам била позвана у Америку, на Беркли. Наравно, нисам могла да присуствујем часовима свих тих професора који су моје романе уврстили у своје програме, али су они организовали сусрет у огромном амфитеатру са свим својим студентима. Могла сам да приметим да се теме односе на готово све моје књиге, и да је њихово проучавање бриљантно. У Европи, успех има лошу страну – да изазива велику подозривост, тако да мене ни у Белгији, одакле сам, нити у Француској нису дочекали раширених руку на универзитетима. Упркос томе, 13. новембра на Сорбони, обимни докторат, резултат свог седмогодишњег рада на мом делу, браниће мој званични биограф, Лорелин Аманје.

У свет ужасног насиља улазите невероватном лакоћом?

Једно од најважнијих питања која књижевност треба да обрађује је проблем зла. У свакодневном животу га је свако од нас упознао. И ја сам се са њим срела. Имамо тенденцију да на зло реагујемо увек на исти начин: то нисмо ми, зло је у другима. Књижевност треба да има снагу да преузме одговорност и да сагледа зло изнутра, у личностима које чине зло. У Сумпорној киселини смо у средишту тог проблема. Право питање је од којег часа ужас постаје неподношљив. Неподношљив је од самог почетка. Историја је показала да не треба доћи до концентрационих логора да би се казало да је ужас неподношљив, он почиње већ од депортације. Сумпорна киселина је књига која је мени донела најгоре увреде у животу. Али шта се ту може пребацити једном писцу? То што књига нагони да урламо није знак да сам ја бестидна, бестидна је стварност, оно што је свуда око нас.

Због чега се млади читаоци толико идентификују са Вашим јунацима?

То је и мени необјашњиво. Не знам како је до таквог успеха код младих читалаца уопште дошло, пре свега не знам како сам ја постигла толики успех. Моје књиге су привидно лаке, кратке су, то је можда онај аспект који младима одговара. Гледајући уназад, мислим да се млади могу лако идентификовати са мојим ликовима који су им слични по томе што су најчешће неприлагођени, људи у кризи, маргиналци, сви који се осећају лоше у својој кожи.

Ипак, Ваше аутобиографске књиге везане за Јапан су оне о којима се највише говори, и које достижу вртоглаве тираже.

Чињеница је да су моје књиге које су забележиле највећи успех аутобиографске, и дешавају се у Јапану. Ја никада не кажем себи како би било добро да напишем неку књигу из свог живота. За мене је увек велико усхићење да се изнова сретнем са писањем, зато увек користим израз да сам трудна од својих књига.

Нит која води нарацију у Вашем делу углавном почива на неспоразумима на нивоу језика, култура и осећања…

Све врсте неспоразума су ме увек фасцинирале, било да су језичке или неке друге природе. Ја верујем у судбину. Мислим да нам данас она не изгледа као низ пророчанстава као што се чинило људима у античком добу. Наша судбина се манифестује кроз наспоразуме. То је у мојим књигама увек очигледно, посебно у онима у којима се бавим својим животом: неспоразум има непоправљиве последице, он одлучује уместо нас.

Странице које су посвећене успону на врх Фуџијаме су од најузбудљивијих епизода у Вашем најновијем роману. Да ли у потпуности одговарају стварности?

О да, савршено! Када су моје књиге аутобиографске, оне су то сто одсто. Ништа није измишљено. Постоји само стилско одстојање које желим да смањим, јер ми није циљ да се бавим стилом него да што тачније изразим осећања која су ме испуњавала у датом тренутку. Најтеже је било реконструисати емоције које су ме преплавиле када сам се успињала до врха, на 3765 метара, те лепе митске планине, симболичког значаја.

У овој новој књизи, нараторка има и вереника у Јапану. За њено осећање не постоји одговарајућа реч у модерном француском, у јапанском је позната као

Да, говорим о веома лепом, отменом осећању, али оном које искључује било какву страст. Оно представља задовољство да се са неким подели све оно што чини уживање, пријатност у животу, не односи се само на секс. Одговара изразу у француској књижевности осамнаестог века наћи некога по свом укусу. Има парова који читав живот проведу тако, можда су то парови који трају. По мени, у љубави драматично недостаје хумора.

Да ли сте икада имали прилике да чујете за некога од писаца српске књижевности?

Познато ми је само име Данила Киша. Једини српски писац којега лично познајем и који се тиме дичи јесте Патрик Бесон.

Шта бисте желели да кажете својим читаоцима и Србији?

Желим да им кажем: ко сте ви?