Одмазда је била страшна

Крагујевац – Ужар, зубар, писар, бравар, ковач, ливац, пензионер, берберин, пиротехничар, студент, земљорадник, столар, опанчар, радник, седлар, аутомеханичар, таљигаш, поштар, пилот, лекар, музичар, војни музичар, фотограф, новинар, шпедитер, телефониста, служитељ, кафеџија, часовничар, шегрт, књиговезац, шумар, ученик, професор... Србин, Ром, Јеврејин... Војник Краљевине Југославије, комуниста...

Укупно њих 2.800, људи са именима и презименима, страдало је 21. октобра 1941. у крагујевачким Шумарицама, једном од највећих стратишта у Другом светском рату. Одмазда је била страшна: сто цивила за једног убијеног немачког војника, 50 за једног рањеног.

Једна од најмонструознијих заповести, икад изречених и спроведених у дело, оставила је рану која се целива и данас, када страдалника више нема. Њих нема, али историја памти дан када их је, невине, задесила иста судбина, када су својом жртвом на небу уцртали неизбрисиви траг опомене – да се не понови. Јер, доста су свету једне Шумарице.

На њихове хумке, по традицији, венац су први положили ђаци и професори Прве гимназије, потом председник Републике Србије Томислав Николић, па представници Народне скупштине и Владе Србије, града Крагујевца (градоначелник Верољуб Стевановић и председник Скупштине града Саша Миленић), представници дипломатског кора (руски амбасадор Александар Чепурин и немачки Хајнц Вилхелм), војних мисија, делегације градовапобратима...

Јуче је у Шумарицама, крај Споменика стрељаним ђацима и професорима, одржан још један велики школски час, у спомен на недужне жртве нацистичког терора у Другом светском рату и по 49. пут (манифестација се одржава од 1965) у свет је послата порука мира. Пре тога, крај нове цркве у Шумарицама, молебан за крагујевачке мученике из октобра 1941. служио је епископ шумадијски г. Јован, са свештенством.

Овогодишњи „Велики школски час 2104” као централну манифестацију октобарских комеморативних свечаности у Крагујевцу, приредили су писац Видосав Стевановић и композитор Зоран Христић. Као сценариста и аутор музике, они су у свет послали универзалнупоруку мира, позивајући се на конкретне жртве, људе са именима и занимањима.

Смрт човека је као смрт државе, са микрокосмосом нестаје васиона – ту поруку су јуче саопштили актери музичко-сценског програма, глумци Тања Бошковић, Злата Нуманагић, Кристина Симовић, Марија Васиљевић, Исидора Рајковић, Дарија Нешић и Саша Пилиповић.

Шест жена у белом говорило је стихове које је Стевановић изабрао из до сада изведених поема, а имена страдалника читао је мушкарац у црном. Христићева четрдесетпетоминутна композиција славила је живот и поновно рађање. Јер, мртви нису мртви – док их не заборавимо.

И зато изнова, као подсећање на жртву коју су поднели, сваке годинејош један „час”, још један помен за Драгишу Николићу, који је стрељан с непуних 12 година, још један помен за Милоја Павловића, хероја из балканских и Првог светског рата, професора права и филозофије, директора Мушке (крагујевачке) гимназије, који је, штитећи своје ђаке, изговорио пред стрељачким стројем: „Пуцајте, ја и сада држим час.”

--------------------------------------------------------------

Сто за једног

Повод за одмазду над недужним становништвом био је догађај на Думачи, локалитету између села Љуљаци и Баре на путу Крагујевац–Горњи Милановац, где су партизани и четници, у заједничкој акцији, 16. октобра, убили девет и ранили 27 немачких војника, од којих је један касније преминуо. За сваког убијеног немачког војника стрељати 100 цивила, за сваког рањеног 50 – стајало је у наредби генерала Франца Бемеа од 10. октобра. Ову стравичну заповест у дело је спровео крајскомандант окупираног Крагујевца Ото фон Бишофсхаузен. Одмаздом у граду руководио је мајор Паул Кениг, а привођењемсељака у Илићеву, Маршићу и Грошници капетан Фриц Фидлер. Рација је започела 19. октобра, а одмазда је завршена два дана касније, у Шумарицама.

--------------------------------------------------------------

Из „петог три” нико није одведен на стратиште

Трагедију у Шумарицама пратиле су многобројне манипулације које су се ређале после рата: од тога да су Немци стрељали 7.000 људи до тога да је на губилиште изведено читаво једно одељење – „пето три”.

Подаци о 7.000 убијених потекли су од проте старе крагујевачке црквеДрагослава Величковића, који је у минеј за месец октобар 1941. уписао да је донето 7.000 панаија. Мртве је, међутим, оплакивао цео Крагујевац, који је у то време имао нешто више од 30.000 становника. Послератна власт злоупотребила је Величковићев запис, као и нека сведочења у Нирнбергу, да немачку одмазду учини још страшнијом,као да је 2.800 жртава било мало. Тако је дуго над шумаричком трагедијом стајао само „број”, не конкретна имена страдалника, које јеу књизи „Име и број” пописао покојни кустос Спомен-музеја „21. октобар” Станиша Бркић.

Својевремено, истражујући ову тему, у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу показали су нам све школске дневнике Мушке гимназије из 1941. Поред имена многих ђака било је уписано – „стрељан”, али из „петог три” нико није одведен на стратиште. Ипак, неком је било згодно да Споменик стрељаним ђацима и професорима, вајара Миодрага Живковића, назове баш тако – „Пето три”.