Хемијска кастрација – да или не?

Кастрација душевно поремећених, хемијска или оперативна, одбачена је у земљама са развијеном медицином из више разлога. Хемијска кастрација је поступак којим се трајно и неповратно искључује из функције један орган – тестис. Припада групи деструктивних интервенција које се из етичких разлога избегавају. Наиме, под претпоставком да се у будућности открије лек за ту болест, болесник не може имати користи од новооткривеног лека. Најбољи пример је једна од првих психохируршких интервенција, префронтална леукотомија.

Све до проналаска „ларгацитилса” (1956), а доцније и других неуролептика, један од највећих проблема у психијатрији било је лечење агресивних и јако узнемирених пацијената. Португалски неурохирург Егаз Мониз показао је (1936) да се једним релативно једноставним хируршким захватом, пресецањем одређених путева у мозгу, може сваки болесник трајно смирити. Та операција доводила је поред смирења болесника и до видног осиромашења душевног живота оболелог као и пада квалитета живота уопште. Озбиљне замерке са становишта медицинске етике утицале су на то да је ова интервенција рађена само кад малог броја болесника. Откривање неуролептика, као и даљи развој психофармације, показали су да се болесници, наизглед безнадежни, могу успешно лечити и укључити у друштво. Насупрот томе, болесницима на којима је урађена префронтална леукотомија више никада нису могли да воде квалитетан живот.

Повишење сексуалног нагона није тако ретко и нормално структуриране личности то решавају на социјално прихватљив начин.Из литературе је познато да су неки славни сликари, а и друге личности са значајним друштвеним функцијама били познати по повишеном сексуалном нагону. Из тога произилази дасе уклањањем тестиса решава само део проблема, а нема доказа да би се значајније мењала патолошка структура личности. У прошлости, друштво није било наклоњено душевно поремећеним особама те није први пут да се предлаже кастрацијате осетљиве групе. Капитално дело српских социолога, ,,Социолошки речник”, упознаје нас да је у САД, из еугеничких разлога, до 1935. године, стерилисано око 20.000 душевно поремећених особа. У доба Трећег рајха, у време Хитлера и његових следбеника, присилно је стерилисано око 300.000 малоумних, шизофреничара, епилептичара и алкохоличара, а већи број је и физички ликвидиран. Почело је тако што је прво обухваћена једна група оболелих, па се наставило са другом групом, и тако редом док нису обухваћене све четири наведене групе оболелих. Ова чињеница је главни разлог због чега етичари не прихватају овај вид агресије на људско тело.После слома Трећег рајха, друштво епохално мења став према душевно поремећеним особама. Враћају им се људска права, а схвата се да је место душевно поремећенима у заједници, а не ван заједнице, у душевним болницама и азилима.Психијатрија у заједници подразумева да се душевне болести схвате као и све друге болести, да се оне не карактеришу соматским симптомима – температуром, повраћањем и сл., већ привременим отуђењем од стварности. У савременом свету број корисника психијатријске помоћи се повећава не само због успешног лечења тешких душевних обољења већ и због неспособности великог броја људи да се уклопе у брзи ритам живота и рада, како савремена епоха условљава. Зато се захтева повећана толеранција друштва према овој осетљивој групи суграђана, која се постиже како едукацијом медицинског кадра тако и друштва у целини и кроз јавне медије. Нажалост, код нас је изостала не само едукација широке популације, већ и медицинског кадра.Законско решење којим би се омогућила хемијска кастрација извршилаца тешких сексуалних деликата само би повећало психосоцијалну дистанцу према душевно поремећеним особама и њихово жигосање, што је у супротности са опште прихваћеним принципима модерне психијатрије. Мало је вероватно да би предложена кастрација утицала на девијантну личност, извршиоца сексуалног деликта, која је и главни узрочник ове криминалне радње. Сматрам да не постоје чврсти медицински аргументи за доношење оваквог закона, а према становишту уваженог професора Шкулића (,,Политика”, 14.октобра), такав закон ни са правне стране није оправдано доносити.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду, неурохирург у пензији