Hemijska kastracija – da ili ne?

Kastracija duševno poremećenih, hemijska ili operativna, odbačena je u zemljama sa razvijenom medicinom iz više razloga. Hemijska kastracija je postupak kojim se trajno i nepovratno isključuje iz funkcije jedan organ – testis. Pripada grupi destruktivnih intervencija koje se iz etičkih razloga izbegavaju. Naime, pod pretpostavkom da se u budućnosti otkrije lek za tu bolest, bolesnik ne može imati koristi od novootkrivenog leka. Najbolji primer je jedna od prvih psihohirurških intervencija, prefrontalna leukotomija.

Sve do pronalaska „largacitilsa” (1956), a docnije i drugih neuroleptika, jedan od najvećih problema u psihijatriji bilo je lečenje agresivnih i jako uznemirenih pacijenata. Portugalski neurohirurg Egaz Moniz pokazao je (1936) da se jednim relativno jednostavnim hirurškim zahvatom, presecanjem određenih puteva u mozgu, može svaki bolesnik trajno smiriti. Ta operacija dovodila je pored smirenja bolesnika i do vidnog osiromašenja duševnog života obolelog kao i pada kvaliteta života uopšte. Ozbiljne zamerke sa stanovišta medicinske etike uticale su na to da je ova intervencija rađena samo kad malog broja bolesnika. Otkrivanje neuroleptika, kao i dalji razvoj psihofarmacije, pokazali su da se bolesnici, naizgled beznadežni, mogu uspešno lečiti i uključiti u društvo. Nasuprot tome, bolesnicima na kojima je urađena prefrontalna leukotomija više nikada nisu mogli da vode kvalitetan život.

Povišenje seksualnog nagona nije tako retko i normalno strukturirane ličnosti to rešavaju na socijalno prihvatljiv način.Iz literature je poznato da su neki slavni slikari, a i druge ličnosti sa značajnim društvenim funkcijama bili poznati po povišenom seksualnom nagonu. Iz toga proizilazi dase uklanjanjem testisa rešava samo deo problema, a nema dokaza da bi se značajnije menjala patološka struktura ličnosti. U prošlosti, društvo nije bilo naklonjeno duševno poremećenim osobama te nije prvi put da se predlaže kastracijate osetljive grupe. Kapitalno delo srpskih sociologa, ,,Sociološki rečnik”, upoznaje nas da je u SAD, iz eugeničkih razloga, do 1935. godine, sterilisano oko 20.000 duševno poremećenih osoba. U doba Trećeg rajha, u vreme Hitlera i njegovih sledbenika, prisilno je sterilisano oko 300.000 maloumnih, šizofreničara, epileptičara i alkoholičara, a veći broj je i fizički likvidiran. Počelo je tako što je prvo obuhvaćena jedna grupa obolelih, pa se nastavilo sa drugom grupom, i tako redom dok nisu obuhvaćene sve četiri navedene grupe obolelih. Ova činjenica je glavni razlog zbog čega etičari ne prihvataju ovaj vid agresije na ljudsko telo.Posle sloma Trećeg rajha, društvo epohalno menja stav prema duševno poremećenim osobama. Vraćaju im se ljudska prava, a shvata se da je mesto duševno poremećenima u zajednici, a ne van zajednice, u duševnim bolnicama i azilima.Psihijatrija u zajednici podrazumeva da se duševne bolesti shvate kao i sve druge bolesti, da se one ne karakterišu somatskim simptomima – temperaturom, povraćanjem i sl., već privremenim otuđenjem od stvarnosti. U savremenom svetu broj korisnika psihijatrijske pomoći se povećava ne samo zbog uspešnog lečenja teških duševnih oboljenja već i zbog nesposobnosti velikog broja ljudi da se uklope u brzi ritam života i rada, kako savremena epoha uslovljava. Zato se zahteva povećana tolerancija društva prema ovoj osetljivoj grupi sugrađana, koja se postiže kako edukacijom medicinskog kadra tako i društva u celini i kroz javne medije. Nažalost, kod nas je izostala ne samo edukacija široke populacije, već i medicinskog kadra.Zakonsko rešenje kojim bi se omogućila hemijska kastracija izvršilaca teških seksualnih delikata samo bi povećalo psihosocijalnu distancu prema duševno poremećenim osobama i njihovo žigosanje, što je u suprotnosti sa opšte prihvaćenim principima moderne psihijatrije. Malo je verovatno da bi predložena kastracija uticala na devijantnu ličnost, izvršioca seksualnog delikta, koja je i glavni uzročnik ove kriminalne radnje. Smatram da ne postoje čvrsti medicinski argumenti za donošenje ovakvog zakona, a prema stanovištu uvaženog profesora Škulića (,,Politika”, 14.oktobra), takav zakon ni sa pravne strane nije opravdano donositi.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, neurohirurg u penziji