Ауторско вече

На ауторској вечери Ивана Јевтића коју је (Задужбина Илије М. Коларца) припремио Симфонијски оркестар Радио телевизије Србије изведене су четири композиције, не најбоље у опусу ствараоца. Но, како би и сваки други избор подлегао нечијој туђој критици – не настављамо елаборацију о томе, већ о ономе што смо слушали. Уводна, Свечана увертира, звучала је превише мозаично, плакатски, ефектно оркестарски, вешто инструментирано, што је одлика целокупног Јевтићевог опуса, али без поруке, дубине и форме.

Виолински концерт је пре двадесет година изводио такође Јован Колунџија својим префињеним тоном који се сасвим губио у првом ставу, прекривен сталним, прегласним звуком великог оркестра. У другом и трећем ставу, борба је била решена у корист Колунџије који је успео да се наметне упркос веома разрађеној оркестарској деоници у којој дувачки корпус има замашну улогу и, изгледа, немогуће га је утишати. Не знамо је ли диригент Манфредо Шмит то и покушавао. Када се састав у другом делу програма редуцирао на шест инструмената (Секстет за дувачки квинтет и клавир) чули смо појединачну, солистичку свирку свих музичара у којој је Јевтић још једном доказао своју склоност ка дувачком звуку. Удео клавира био је велики као и пијанисткиње која је тумачила захтевну деоницу (Светлана Тирменштајн), на граници виртуозитета и солистичког наступа.

Завршетак концерта био је најуспелији, Клавирски концерт бр. 2 изводио је француски пијаниста Паскал Гале, са огромним познавањем модерног звука и савремене литературе, па му борба са оркестром и није била потребна, јер је у сваком моменту излазио као суверени победник.