И социјално, ако може, да се заради

Стицајем, мање-више несрећних околности, све сиромашнија Србија сноси и не мали терет бриге за разне врсте социјално угрожених. Нажалост, поред озбиљно угрожених, за које се и у сиромаштву мора издвајати, постоји и не мала популација оних за рад способних, за које би свака локална заједница требало да пронађе начин како да, кад год се то може, зараде ту социјалну помоћ.

Једна од мера би могла чак и законски да се уреди: да потенцијални наследници који не брину о остарелим родитељима, већ то чини друштво, једноставно изгубе право на наслеђе. Јер, на стотине, па и више од тога, старица и стараца заиста бедује док им потомци живе пуним и безбрижним животом. Такође, никако да „склопимо” рационалан, дакле могући систем збрињавања старих или болесних кућном патронажом, зашто не, из редова оних који су стицајем околности остали без посла и корисници су, објективно мале накнаде за незапослене. Зар је „мудрост” обавезати и незапослене, а и социјалне службе запошљавања да користе могућност за рад, па и додатне приходе уз социјални минималац?

Кажу да су у Биџино време Свилајнац, мање-више, заобилазили многи који „посао траже, а моле се богу да га не нађу”, јер их је одмах упућивао у комуналне службе и на друге послове. А лично смо били сведоци, у времену кад су у Немачкој социјално-здравствене и пензионерске службе почеле да проверавају налазе наших лекара о тобожњој радној неспособности гастарбајтера из Србије (купљене за „добре” паре). Па када је радна способност и била умањена, Немци су нудили не инвалидске пензије већ – одговарајуће друге послове. Наравно – мање плаћене.

Зато би требало поздравити најаву министра Вулина да се, кад год је то могућно, и социјална помоћ – заради! А и, ако може, радним ангажовањем увећа. Јер контејнери и гета заиста нису пут да cе збрину бескућници, тим пре што би многи од њих могли уз помоћ државе да и сами припомогну у градњи боље било каквих него – нехигијенских, за бруку, потлеушица.

Књижевник