I socijalno, ako može, da se zaradi

Sticajem, manje-više nesrećnih okolnosti, sve siromašnija Srbija snosi i ne mali teret brige za razne vrste socijalno ugroženih. Nažalost, pored ozbiljno ugroženih, za koje se i u siromaštvu mora izdvajati, postoji i ne mala populacija onih za rad sposobnih, za koje bi svaka lokalna zajednica trebalo da pronađe način kako da, kad god se to može, zarade tu socijalnu pomoć.

Jedna od mera bi mogla čak i zakonski da se uredi: da potencijalni naslednici koji ne brinu o ostarelim roditeljima, već to čini društvo, jednostavno izgube pravo na nasleđe. Jer, na stotine, pa i više od toga, starica i staraca zaista beduje dok im potomci žive punim i bezbrižnim životom. Takođe, nikako da „sklopimo” racionalan, dakle mogući sistem zbrinjavanja starih ili bolesnih kućnom patronažom, zašto ne, iz redova onih koji su sticajem okolnosti ostali bez posla i korisnici su, objektivno male naknade za nezaposlene. Zar je „mudrost” obavezati i nezaposlene, a i socijalne službe zapošljavanja da koriste mogućnost za rad, pa i dodatne prihode uz socijalni minimalac?

Kažu da su u Bidžino vreme Svilajnac, manje-više, zaobilazili mnogi koji „posao traže, a mole se bogu da ga ne nađu”, jer ih je odmah upućivao u komunalne službe i na druge poslove. A lično smo bili svedoci, u vremenu kad su u Nemačkoj socijalno-zdravstvene i penzionerske službe počele da proveravaju nalaze naših lekara o tobožnjoj radnoj nesposobnosti gastarbajtera iz Srbije (kupljene za „dobre” pare). Pa kada je radna sposobnost i bila umanjena, Nemci su nudili ne invalidske penzije već – odgovarajuće druge poslove. Naravno – manje plaćene.

Zato bi trebalo pozdraviti najavu ministra Vulina da se, kad god je to mogućno, i socijalna pomoć – zaradi! A i, ako može, radnim angažovanjem uveća. Jer kontejneri i geta zaista nisu put da ce zbrinu beskućnici, tim pre što bi mnogi od njih mogli uz pomoć države da i sami pripomognu u gradnji bolje bilo kakvih nego – nehigijenskih, za bruku, potleušica.

Književnik