СИРОТИЊСКИ БАЛ

Тема је врућа, и у овом се јулу не може лако угасити. Ојданић се дакле враћа кући, само је питање којој. Тај човек је изненада и свом силином вратио у центар ствари питање поразног вредносног система и ломног војничког морала. Као и неке друге категорије у које се радо заклињу поседници приватних касарни: као што је родољубље, на пример.

У броју од петка наш лист је набројао још неколико занимљивих имена. Неки од тих љутих војника имају обичај да туже за клевету, иако заиста имају и више од три (велика) стана. А српско правосуђе је углавном на страни опањканих. Ту се наплаћује јаки стрес, девалвација угледа и поштовања, и немерљиви душевни бол, који српски судови ипак радо мере.

Али, нека не буде проблем само у томе. Свако се може бранити како је за њега најбоље. Понекад нема добрих доказа о количини части и поштења док суд не каже своје, и одреже казну неопрезном писцу клевете. Квадрати ипак остају недирнути, они су изван сваке сумње.

Било би сад помало отужно овде развијати егалитаристичку тезу: о слоју беспризорних војних главешина, на пример, који су се добро снашли, и о војној сиротињи која свој кров неће дочекати. Та околност добро је позната и бившој и садашњој власти. Шутановац је већ трећи министар одбране "после демократских промена". Ено, на Бежанијској коси и даље стоји ледина на којој је војницима "додељен ваздух": све се зна, спрат, ламела, стан, улаз... Само што тамо још нико није почео да зида.

Сви министри су обећавали да имају модел за решење капиталне стамбене кризе. Свако је имао свој, а једина мана им је била што нису ваљали. Све наде су биле засноване на "продаји војне имовине", па је тако пре неколико година био формиран и некакав фантомски "фонд за реформе". Не зна се ни данас шта је та група грађана продала, за колике паре, и коме. Шта се догодило са мамутским војним добром у Карађорђеву, које је прво изнето на дражбу! И каква је вајда од тога, и за кога?

Хоћемо ли, дакле, ускоро имати посла и са војничком стечајном мафијом. Ако их је било свуда, зашто не би и тамо?

Шта је све војна имовина, још се не зна тачно. Остале су неке тајне из конфузног деобног биланса са Црном Гором. Да ли су то, онако уз кафу, заиста пресекли начелници генералштабова? А онда се разишли као супружници који се одавно не воле, али су равнодушни према запуштеном имању.

Српски морнари, који су остали без велике воде и плове само по Београду, кажу да је ова држава оштећена бар за 50-70 милиона долара! И то само због дела флоте некадашње војске СЦГ.

Црна Гора има море, али је војне лађе куповала углавном Србија, кажу капетани бојног брода и адмирали. И то у износу који прелази 95 одсто.

Ако то рачунамо као расипничко каваљерство Србије, онда је све у реду. Такви смо, ето! Али, зашто је све тако олако прошло, без било какве, чак и симболичне компензације. Макар ту накнаду од части и образа претворили у станове, а бродови нека плове као део заједничке војничке носталгије, мирно им море.

И око неких српских ваздухоплова, који су остали у Подгорици, беше речи у марту ове године. Али, после комичног објашњења генерала Граховца да "је из Подгорице више авиона одлетело пут Батајнице, него што је остало", испало је да су дугови пребијени. И о томе се више није говорило.

Значи ли то да је некада, као велики систем, војска била расипник по дефиницији? Она врста замашног сиромаха коме је потребно све више пара за пропадање.

А онда, када су ствари деведесетих кренуле низбрдо, војници су поднели највећи терет свеопште политичке калварије. За слој "произвођача", дакле подофицире и официре у трупи, настало је време трагедија и егзодуса. Више хиљада њих остало је без станова и било какве имовине.

Неки су се снашли, али су многи пропали, у сваком погледу. И данас држава нема довољно добар увид за приоритет помоћи. Зато је социјална карта просечног професионалца (чак и да није ратни погорелац) опасно депресивна: без стана, са платом од тристотинак евра, без много наде да се премости социјални амбис између садашње војске и некадашње елите. А она је своје богатство стекла на недостатку лустрације, доказа и личног морала!

Један мој некадашњи познаник објаснио ми је како је испало те је узео стан од 277 квадратних метара: "Понудили су ми, нисам био луд да одбијем!"

Више се не познајемо, али док јесмо, жалио се да му је подрум најмањи у "Цвећари 2": има свега 55 квадрата!

За тренутак сам помислио да је човеку позлило, а ипак ми је он о неправди са тим подрумом, одржао читав јавни час. А онда смо се посвађали и коначно разишли.