Ипак се креће

Крај новембра месеца донео је неколико дана 16. међународне трибине композитора као и концерте који су увели и "извели" из ове манифестације. Три концерта, први и трећи, били су камерни и одржани у сали Скупштине града Београда, a средишњи, Симфонијског оркестра РТС, у Београдској филхармонији.

Уводни концерт представио је музику светског и нашег неоимпресионизма, по замисли и реализацији Борислава Чичовачког а са низом солиста и камерних ансамбала. Ту су се нашла дела аутора велике харизме, као што је Јапанац Тору Такемицу (1939–1996), веома присутан на светском музичком подијуму са две минијатуре за виолину и клавир сјајно изведене (Јулија Хартиг, виолина, Наталија Младеновић, клавир). Његов следбеник, Рикуја Терашима (1964) учинио нам се мање интересантним у сонати за обоу и клавир (Чичовачки, Младеновић).

Проистекли из поетике импресионизма, Дебисија, Равела и Скрјабина, а посебно Месијана, препознати су у следу наших аутора, пре свих Дејана Деспића у једној од његових антологијских композиција, страсном и узбудљивом триптиху названом Три медитације за виолончело и клавир (који је одлично извео брачни пар Младеновић) и, на крају, Месијановог ученика Властимира Трајковића, Зефиров повратак за флауту, виолину и клавир, троставачно дело велике лепоте (извели су Марина Мирковић, Јулија Хартиг и Наталија Младеновић).

Између тога, Други псалам Енрика Јосифа (1924–2003) подсетио је на тужно заборављеног композитора, академика, педагога. На самом крају, Вокализа Оливије Масијана, овога пута у новој верзији (флаута, обоа, виолончело, клавир) представљала је премијерно извођење код нас, и доказала да без мелодије и хармоније у музици постоји само неорганизовани хаос.

Насумице одабрани концерти на Трибини композитора, један радијски и други школски, нису могли да нам осветле домете овогодишње манифестације, али су их апострофирали. Огроман терет и уводног концерта и једног од главних на трибини понела је Рускиња Наталија Младеновић, изданак најбоље пијанистичке школе са Конзерваторијума Чајковски у Москви (класе Малињина и Осипове). Та школа, пре свега, подразумева да се много, и често, изводи савремена музика, да јој се даје значај и достојанство. Млада пијанисткиња је држала у својим рукама цео концерт претходно поменутих дела, као и концерт РТС са диригентом Бојаном Суђићем у сали Београдске филхармоније изводећи маестрално Трајковићев Клавирски концерт.

Треба да се запитају академије, стотине професора клавира по музичким школама, кога данас интересује у свету да му било који Србин свира Моцарта, Бетовена и Рахмањинова. Од домаће музике се бежи, хода се утабаним стазама, без иновативних или било каквих помака.

Трибина је потребна и као средство едукације. На радијском концерту своју вредност при поновном слушању доживео је и Мементо Милана Михајловића и даље свеж и инспирисан, као и приликом првог слушања.

Како се Београдска филхармонија одазвала бројним вапајима за извођење домаће музике и приредила инаугурациони концерт Трибине, тако и РТС мора да се врати разлозима због којих је основан, а не да реплицира светске и наше трендове других ансамбала.

Да има неких назнака у духу "ипак се креће" доказао је Камерни оркестар Мокрањац са диригентом Владимиром Милићем који је окупио ученике гудачких инструмената школе "Мокрањац" и извео по сопственом избору програм домаћих дела. Сва дела са програма компоновали су професори прве српске музичке школе од историје до данас, изузев Иване Стефановић. Родоначелник школе Стеван Мокрањац био је присутан у једној од фуга, овога пута адаптираних за камерни оркестар.

Затим је ту била популарна Почасница Стевану Мокрањцу бившег професора школе Дејана Деспића, па успела Каватина за виолину и оркестар (солиста Теа Арнолд) једног од најмлађих професора школе и селектора овогодишње Трибине Ивана Бркљачића.