Суморно наличје

"У лову на бубашвабе" Јануша Гловацког (1990) је трагикомична фарса која представља брачни пар пољских емиграната у Америци бавећи се, при томе, и питањем друштвене позиције уметника, демистификацијом америчких митова, односом уметности и живота, итд. Текст је посебно вредан због значајних доза црног хумора и рушилачког цинизма који релативизују немилосрдно присутан осећај бесперспективности живота, чинећи га некако подношљивијим.

Представа Вељка Мићуновића у основи тачно приказује суштину пишчевог погледа на свет, камерна је и трагикомична, сведене сценографије (Весна Штрбац) и костима (Снежана Пешић-Рајић), који често истиче карикатурално значење ликова. Наташа Нинковић игра Анку, незапослену а амбициозну глумицу која понекад бунца монологе из "Магбета", неуротично бркајући стварност и фикцију. Нинковићева је обликује изразито карикатурално, скоро пластично. Путем тако круте игре јасно се изоштрава чињеница типске фарсичности лика, али се, са друге стране, у принципу одузима његова битна емотивност, а тиме и могућност да се публика идентификује и/или саосећа са њим.

Драган Петровић-Пеле сложеније, и зато адекватније, игра њеног супруга, писца Јана. Петровић фино обједињује реалистички израз који емотивно и поетично показује његов умор и конфузију, и тонове гротескног апсурда који су некакав трагикомичан мета-коментар, вид церења несрећи у лице, очајнички бунт који, бар донекле, цепа клаустрофобичност таквог живота.

Ликови господина и госпође Томпсон (Марко Баћовић, Анђелика Симић) остварени су врло маркантно, посебно госпођа, зато што рафинирано карикирају низ вредности за које се номинално залажу, солидарност, отвореност, срдачност итд., суптилним гестом показујући да су њихове тежње на супротној страни. Миљан Прљета нешто оштрије наступа у улози Службеника, љигаво улицканог представника америчког система, такође прецизно пародирајући идеје које лик декларативно прокламује (безгранична слобода и могућност избора у земљи изобиља).