Време је да славимо своје победе

Пре тачно шест месеци, Синиша Мали изабран је за градоначелника Београда. Крај полугодишта крунисан је десетодневном прославом 70. годишњице ослобођења града у Другом светском рату, увеличаном посетом руског председника Путина и војном парадом.

– Присуствовао сам многим манифестацијама које је од 10. до 20 октобра град организовао поводом Дана ослобођења. Свуда сам сусретао грађане који су исијавали понос и достојанство. Да не говорим о десетинама хиљада људи који су дошли да виде војну параду. Таква осећања помажу да се с много више вере у себе иде даље. А нама треба та покретачка енергија – каже Синиша Мали.

После низа година у којима је 20. октобар био маргинализован, готово прећуткиван, за многе је било изненађење овако снажна реафирмација партизанског народноослободилачког покрета.
Ако не одате почаст људима који су дали или ризиковали своје животе за нашу слободу – онда из историје ништа нисте научили. И друго, крајње је време да почнемо да славимо све своје победе. Ако смо у тих десет слављеничких дана успели да сами себи покажемо и докажемо да имамо прошлост на коју можемо да будемо поносни, онда је све ово и те како имало смисла. Сећање на славну прошлост заправо је прихватање обавезе да њене поруке и поуке нећемо изневерити. Зато сам у говору на Свечаној академији поводом 20. октобра истакао да је Београд после десетина година стагнације поново спреман да се покрене и да се појави пред Европом и читавим светом.

У том појављивању пред Европом и светом, велики значај дат је Паради поноса, која је крајем септембра одржана у Београду.
Био је то изузетно битан догађај. Ако смо отворен град, ако говоримо да је Србија део света, ако хоћемо да будемо космополитска средина – морамо да поштујемо различитости, да уважавамо другачије од себе. Зато сам се и придружио учесницима Параде поноса, да као градоначелник Београда потврдим таква опредељења. И то је била добра одлука, у свет смо послали позитивну слику о себи.

Жандармерија је тог дана претукла Андреја, брата премијера Вучића и вашег брата Предрага. Ви сте се поводом тога огласили кратком изјавом, само потврдивши да се то догодило.
Само браћа знају колико им је тешко и колико пате када се оном другом нешто лоше деси. Ја нисам знао где се налазим тог дана када сам чуо шта му се догодило. С обзиром на моју позицију, шта год да сам рекао или урадио било би схваћено на погрешан начин.

А овако је било коментара да ви свог брата волите мање него што премијер воли свог брата...
Ето тако вам је то. Кад је Александар на конференцији за новинаре рекао да му је његов брат најзначајнији на свету, шта после тога рећи? Ако неко због тога што исто то нисам поновио закључује да свог брата мање волим, шта ја ту могу. Да сам се изјашњавао о томе што се Предрагу догодило, скренуо бих пажњу с Параде поноса, о чијој важности за Београд сам већ говорио.
Зато сам одлучио да оно што је важно за град, а то је Парада, ставим испред оног што је мени лично битно. А оно што осећам према брату и то како смо ми тај дан преживели, само нас двојица знамо.

Да ли знате како тече истрага у вези с тим инцидентом?

Верујте да не знам ништа више од оног што могу да видим и прочитам у медијима. Не желим ни да се распитујем, нека они чији је посао да расветле случај обаве своју дужност.

Име Андреја Вучића везује се и за ваш поновни ангажман у државним структурама, најпре на месту саветника за финансије у кабинету Александра Вучића, тада потпредседника владе?

Мој брат и Андреј су другари, с њима сам често причао шта и како би могло да се уради, па се тако и родила идеја да будем саветник за финансије у Вучићевом кабинету. Ја сам се двадесет година бавио саветовањем у области финансија и реструктурисања компанија. Од 2001. до 2003. био сам најпре помоћник министра за приватизацију а затим директор Центра за тендере. После тога сам основао властиту фирму која је добро радила, остајало ми је и довољно слободног времена за породицу и себе. Мислио сам да више никада нећу радити за државу. Онда се догодило да је Александар Вучић дошао у прилику да нешто измени у овој земљи. Из разговора с њим закључио сам да има визију сасвим другачије Србије, коју делим и ја. И тако сам се у децембру 2012. придружио његовом тиму.

У то време су и почели интензивнији контакти с Уједињеним Арапским Емиратима. Да ли је то била ваша зона одговорности у Вучићевом кабинету?

Наш договор јесте био да се бавим Емиратима, али већ после десетак дана моја задужења су проширена на контакте са свим инвеститорима као и на проблематику из сфере привреде и финансија. Био је то процес у коме сам, верујем, допринео да Александар схвати на који начин могу да се консолидују јавне финансије, привуку инвеститори и запосли што већи број људи.

Да ли се та доктрина може представити као пут ка ЕУ на погон инвестиција из Русије, Кине, Емирата?

Када као држава трасирате пут своје економије и привреде, врло је важно да имате разноврсну инвестициону базу. Глобална економија функционише тако да криза не погађа све истовремено, кад једни поклекну, други се уздижу. Арапски инвеститори су у овом тренутку најпожељнији на свету. Имају новац, али и врло озбиљне захтеве. Привилегија је имати их као улагаче.

Какви су Арапи као пословни преговарачи, имају ли неке специфичности у поређењу са западним инвеститорима?

Они много полажу на образовање сарадника и саветника. Ја нисам упознао ниједног ко има мање од дипломе Харварда, уз поједина звања која немају ни елитни менаџери на Западу.
С њима није ни лако ни једноставно преговарати. Али, и ми знамо шта желимо и шта нудимо. Преговори с „Етихадом” у вези с формирањем „Ер Србије” били су изузетно тешки и сложени, али смо успели да влада буде власник 51 одсто авиокомпаније, а „Етихад” 49 процената. И данас, годину дана касније, „Ер Србија” је пример најуспешније консолидације једне авио-компаније у Европи икада.

Стварање „Ер Србије” је ваш „мајсторски рад”?

Радије бих рекао да сам водио тим који је тај посао успешно окончао и да с њима делим заслуге.

Шта је с улагањима компаније „Мубадала”? Најављивано је да ће они, највероватније у Сурчину, изградити фабрику чипова?

Та прича се одвија етапно. Најпре је у плану отварање истраживачког центра, где би требало да буде ангажовано педесетак доктора наука. Они сада сондирају наше универзитете и процењују да ли имамо кадровски потенцијал за такав центар. Ако то успе, ишло би се на изградњу фабрике чипова на територији Београда, што је инвестиција од три, четири милијарде долара.

На основу премијерових изјава стекао се утисак да ћемо ту фабрику добити много брже?

Не, не, не. Треба знати да „Мубадала” има три такве фабрике, у Њујорку, Сингапуру и Дрездену. Да би се пробили у тако уски круг, треба испунити многе предуслове, кадровске и инфраструктурне. Зато ће се и радити фазно, уколико испунимо наведене предуслове.

Да ли можете да замислите Београд као меку за висококвалификоване „гастарбајтере” из читавог света?

Наравно. Али није све само у послу. Морамо да их привучемо и тако што ћемо од Београда створити место за живот које ће имати све што и средине из којих ти људи долазе, а да при том сачувамо наше специфичности, због којих смо и сада пожељна дестинација.

Како ваше колеге градоначелници из земаља региона гледају на све што је до сада у Београду урађено и што се планира? Да ли нас поново доживљавају као град у који воде сви путеви?

Како да не. Жеља ми је да не будемо само град препознатљив по историји, већ и по томе што смо почетна станица будућности. Намеравамо да догодине организујемо самит градоначелника главних градова земаља региона, али нећемо остати у локалним оквирима. У среду се срећем с градоначелником Лондона, у децембру ове или у фебруару наредне године у посету долази градоначелник Москве, том приликом ћемо потписати споразум о сарадњи наша два града. Следеће године је и 25 година од потписивања споразума о сарадњи Београда и Пекинга. Тим поводом ћемо направити велики скуп. Градоначелника Пекинга сам позвао да буде мој гост у децембру, када у Београд долази кинески премијер и када ћемо свечано отворити мост „Михаило Пупин”, између Земуна и Борче.

Биће то у време самита премијера држава источне и централне Европе?

Да и томе се скупу изузетно радујем, по величини и значају такав самит нисмо имали од Титових времена. Наравно да ће се Београд том приликом показати у најбољем могућем светлу – као економски, културни па и финансијски центар региона.

То је прилика и за промоцију „Београда на води”?

Тако је. Активности у том правцу ће се интензивирати када на пролеће почне градња. Али, сматрам да је важно објаснити: не градимо ми Београд на води ради Београда на води. Оно што је за град важно јесте измештање Главне железничке станице на Прокоп и дислоцирање аутобуске станице на Нови Београд. Сада имамо историјску шансу да те давнашње замисли реализујемо, а простор Савског амфитеатра отворимо за изградњу атрактивног комплекса. Имамо озбиљног инвеститора, компанију „Игл хилс”, који се већ потврдио у реализацији оваквих пројеката. Наше је да рашчистимо терен и припремимо им дозволе за градњу.

Такав комплекс подразумева огромно инфраструктурно опремање, водоводну и канализациону мрежу, напајање струјом, гасом, саобраћајнице...

У преговорима смо дошли до решења да до граница комплекса радове финансирају град и република, а унутар „Београда на води” – инвеститор.

Та улагања нас очекују у години у којој ће Београд носити бреме доспелих кредитних обавеза од 83 милиона евра, што је готово петина буџета града?

Град ће испоштовати обавезе према свим повериоцима. Тачно је да је следећа година најтежа у историји града Београда, када нам доспевају на наплату кредити које је узела претходна градска власт. Без обзира на то што су то наслеђени дугови, њихово уредно враћање је наша обавеза. Тиме бисмо показали озбиљност и фер однос према повериоцима. Без тога се не може градити поверење на дуже стазе.