У Ирак због музике

ИНТЕРВЈУ
РОБИН О’НИЛ

У нову сезону Београдска филхармонија је у октобру – на Коларцу, наравно – закорачила са британским диригентом Робином О’Нилом. Био је то њихов први заједнички концерт, а у госте је позван и фаготиста Mаурицио Паез. Вероватно не случајно: и диригент је у свет музике ушао управо свирајући фагот. У том добром друштву, па још и опремљена новим инструментима, Филхармонија је од свог отварања сезоне направила мали музички празник. Ево, и други пут ове јесени маестро из Лондона представљa се београдској публици, на истом месту са истим оркестром, само гошћа је немачка виолинисткиња, у свету једна од најбољих из млађе гарде, чије се (през)име, ако га већ нисте чули, лако памти – Изабеле Фауст. Пропустите ли и вечерашњи концерт, преостаје вам још један у овој сезони са О’Нилом – 18. јануара. Ову "причу о диригенту" почнимо и са још два-три податка: као и друге његове успешне колеге сарађивао је са угледним оркестрима (Лондонска филхармонија и слични), осам пута био је номинован за награду Греми, у његовој дискографији је више од тридесет наслова, неколико пута наступао је и на позив принца Чарлса... На Острву се и то радо спомене.

Какве су ваше прве слике, музичке и друге, које носите из Београда?

Овај град који нисам познавао веома је жив, а људи приступачни, гостољубиви. Коларац има добру атмосферу и одмах се види да има и историју иза себе. Мој први сусрет са оркестром био је у знаку музике Елгара и оно што је блиско британској публици и овде је добро прошло. То захтева одговарајућу технику и емоције, што је оркестар врло добро изнео.

Да ли је за вас нова и "партнерка" на позорници – Изабеле Фауст?

Не, већ смо радили. Она је изванредна, виртуозна. Дивно свира Моцарта, Брамса, Стравинског, Бартока... Све! Као од шале мења стил и жанр.

Пре две године, са редитељем Ендрјуом Стегалом, посетили сте Багдад. Када сте се вратили кући, у лондонском Олд Вику почела је да се рађа мелодрама Стравинског "Прича о војнику"... Шта се све догађало са овом малом театарском "бомбом"?

У почетку један мали посао толико је нарастао да се претворио у праву уметничку авантуру у коју се, као наратор, укључио и Џереми Ајронс. Изузетан глумац и професионалац предложио је да у нашој верзији "Приче о војнику" место догађаја буде актуелно – Ирак. На сцену смо извели две групе глумаца и музичара. На једној страни Европљане, на другој оне које смо одабрали у Ираку, фантастичне са свим тим својим фолклорним бојама. У почетку је било и малих зебњи у вези са оваквим пројектом међутим, управник Олд Вика храбар је човек, отворен за различите експерименте. Део публике био је одушевљен, док су неки показивали и отпор према оваквој врсти пројекта. Главни циљ је постигнут: нико није остао равнодушан. Ни критика, која је "Причу о војнику" назвала најконтроверзнијим и најупечатљивијим позоришним догађајем године.

Шта је рекла политичка "критика"?

Срећом, тога није много било. Више је било страха да неко наш ирачки део ансамбла можда не оптужи за колаборацију. Они су се и емоционално везали за тај пројекат и њихова реакција била је: "Ма, нека се носе. Идемо у Лондон да играмо ту представу". И морам да кажем: презадовољан сам сарадњом са тим талентованим људима.

Пред свој долазак у Србију, желели сте и мало информација о њеној музици. И...?

Мокрањак (читај: Мокрањац). Дирнула ме је, ухватила та драматична музика у којој као да чујем откуцаје срца. Признајем, тако нешто радо бих дириговао.

И без много речи, чујемо, између вас и Филхармоније десила се љубав на први поглед...?

Мој начин рада увек је исти и добар контакт са оркестром се оствари или не. Радо сарађујем и са оркестрима из источне Европе, међу таквима је, ево, и Београдска филхармонија, оркестар великог потенцијала. Леп догађај је ово улагање у нове инструменте, без којих нема оптималног звука. То буди и нову енергију и расположење које и публика препознаје.

На почетку је био фагот. Где му је данас место у Вашем музичком животу?

Са 14 година био сам члан омладинског оркестра са којим су радили и најпознатији диригенти. Касније су дошли други оркестри из којих сам ја од најславнијих "учио" шта то све раде са палицом у руци. Тако сам променио страну, али оркестар је за мене нешто генетско. Кад сам за диригентским пултом, ја сам истовремено и на оној страни. Дишем и живим са оркестром, он је као део мога организма. За фагот више немам времена. Одсвирам понешто за своју душу, са мојим старим пријатељем Колинсом, који ће у јануару са кларинетом доћи у Београд. Диригенти који су некад свирали обично свој инструмент не препуштају прашини. Лорин Мазел, рецимо, сваког дана мора нешто да одсвира на виолини. Ја такође свој фагот не могу да заборавим.

-----------------------------------------------------------

Фауст свира Стравинског

Публика у Коларчевој задужбини вечерас ће моћи да чује Хајднову Симфонију бр. 86, као и дела Игора Стравинског – Концерт за виолину и оркестар и "Посвећење пролећа". Са Београдском филхармонијом, поменути концерт извешће Изабеле Фауст на Страдиваријевој "Успаваној лепотици", виолини из 1704. године.