Санкције за неједнаке

Америчка администрација и председник Барак Обама учинили су све што су могли како би убедили Европу у неопходност да управо она на својим леђима изнесе главни терет санкција уведених Русији због умешаности у рат у Украјини, изјавио је недавно на Харвардском институту заменик председника САД Џозеф Бајден.

Руски председник Владимир Путин на међународном инвестиционом форуму „Русија зове”, одржаном ових дана у Москви, те исте санкције назвао је – „глупим” и „очигледном саботажом европске економије”.

Према за сада видљивим показатељима, санкције уведене Русији од стране западних земаља не дају очекиване резултате. Чињеница је да руска привреда осећа тешкоће услед најразличитијих забрана пословања са западним партнерима. Али то исто, још у већој мери, осећају и они који су се санкцијама, вољно или невољно, придружили. А цена се за ове друге, према неким подацима, већ попела на 40 милијарди евра.

Нису све земље Европе једнако везане за руско тржиште и немају све једнаке сопствене резерве којима би надокнадили неминовне губиткеили могућност се снађу на неки други начин. Поред тога, многи страхују да би једна у суштини политичко-економска мера могла лако да склизне у поље војног супротстављања. А тада би се на леђа Европљана сручиле још веће невоље.

Несумњива је чињеница да судбина Украјине много не потреса западне земље, а поготово не САД. Њихов циљ је слабљење Русије, и економски и војно. Али пошто је реч о нуклеарној сили, јасно је да војним путем није могуће срушити источног џина. Економски гледано, шансе за успех, такође, нису велике.

Кристоф де Маржери, директор француског енергетског гиганта „Тотал”, који је погинуо у авионској несрећи протекле недеље на московском аеродрому Внуково, био је тога добро свестан. На страну чињеница да је, како је сам говорио – волео Русију, а са њеним председником Владимиром Путином био чак и у личним пријатељским односима, посао је претпостављао свему другоме.

Али док је Маржери, као представник велике компаније, и могао себи да допусти одређени маневарски простор, чиме је, истини за вољу, ишао уз нос западним заговорницима политике санкција, пословниљуди малих земаља, посебно централне Европе, такав луксуз себи не могу да приуште.

О проблемима глобалне економије разговарано је и на заседању међународног дискусионог клуба „Валдај”, који се сваке године одржава у Русији и чији главни задатак је да размотри геополитичку истратешку позицију највеће државе на свету у датом тренутку. Међутим, тема светских промена овај пут избила је у први план, и то са насловом „Светски поредак: нова правила или њихово одсуство?”.

Уз проблем грађанског рата у Украјини, свету су наметнути и џихадистички ратови на Блиском истоку и шире, а који прете да целу планету окрену наглавце. Како се испоставило, САД, које су, према недавној тврдњи аргентинске председнице Кристине Фернандез де Киршнер, изреченој током заседања Генералне скупштине Уједињених нација, још 2012. обучавале те исте џихадисте зарад свргавања легалне сиријске власти. Вашингтон данас очигледно нема моћ да контролише тог „духа из боце” којег је пустио зарад сопствених интереса. Напротив, и ту борбу покушава да наметне Европи.

Државе Старог континента све су уздржаније према глобалним плановима САД, које Европљане, очигледно, виде само као топовско месо. Речи које је отворено изговарао страдали Де Маржери, остали уплетени у покушај Вашингтона да политички надигра Москву, за сада, само шапућу. Али приметно је да се тај шапат све више појачава и, што је још важније – умножава.

Европска унија састављена из држава са различитим историјама, културама, схватањима, још није успела те различитости довољно чврсто да хармонизује. Али не само својом кривицом. Велики удео у томе одиграла је вашингтонска администрација која је, гле чуда, била један од иницијатора европског уједињења, али којој ЕУ не одговара као јака самосвојна творевина, већ само као скуп земаља подложних утицајима са друге стране Атлантика.

Те две супротности избиле су увођењем западних санкција Русији до пуног изражаја. И постале права главобоља за поједине чланице ЕУ. Досадашње пословање Европљана са Русијом није било засновано на пуком алтруизму већ на користи. Како је говорио покојни Маржери, нафта се тражи тамо где је има. Али сада се та корист све више претвара у губитак и тога су у Бриселу потпуно свесни.

Питање које се намеће требало би у ствари да гласи: да ли ЕУ може да води своју спољну и економску политику без уплитања САД?

Како изгледа, време за то још је далеко.