Sankcije za nejednake

Američka administracija i predsednik Barak Obama učinili su sve što su mogli kako bi ubedili Evropu u neophodnost da upravo ona na svojim leđima iznese glavni teret sankcija uvedenih Rusiji zbog umešanosti u rat u Ukrajini, izjavio je nedavno na Harvardskom institutu zamenik predsednika SAD Džozef Bajden.

Ruski predsednik Vladimir Putin na međunarodnom investicionom forumu „Rusija zove”, održanom ovih dana u Moskvi, te iste sankcije nazvao je – „glupim” i „očiglednom sabotažom evropske ekonomije”.

Prema za sada vidljivim pokazateljima, sankcije uvedene Rusiji od strane zapadnih zemalja ne daju očekivane rezultate. Činjenica je da ruska privreda oseća teškoće usled najrazličitijih zabrana poslovanja sa zapadnim partnerima. Ali to isto, još u većoj meri, osećaju i oni koji su se sankcijama, voljno ili nevoljno, pridružili. A cena se za ove druge, prema nekim podacima, već popela na 40 milijardi evra.

Nisu sve zemlje Evrope jednako vezane za rusko tržište i nemaju sve jednake sopstvene rezerve kojima bi nadoknadili neminovne gubitkeili mogućnost se snađu na neki drugi način. Pored toga, mnogi strahuju da bi jedna u suštini političko-ekonomska mera mogla lako da sklizne u polje vojnog suprotstavljanja. A tada bi se na leđa Evropljana sručile još veće nevolje.

Nesumnjiva je činjenica da sudbina Ukrajine mnogo ne potresa zapadne zemlje, a pogotovo ne SAD. Njihov cilj je slabljenje Rusije, i ekonomski i vojno. Ali pošto je reč o nuklearnoj sili, jasno je da vojnim putem nije moguće srušiti istočnog džina. Ekonomski gledano, šanse za uspeh, takođe, nisu velike.

Kristof de Maržeri, direktor francuskog energetskog giganta „Total”, koji je poginuo u avionskoj nesreći protekle nedelje na moskovskom aerodromu Vnukovo, bio je toga dobro svestan. Na stranu činjenica da je, kako je sam govorio – voleo Rusiju, a sa njenim predsednikom Vladimirom Putinom bio čak i u ličnim prijateljskim odnosima, posao je pretpostavljao svemu drugome.

Ali dok je Maržeri, kao predstavnik velike kompanije, i mogao sebi da dopusti određeni manevarski prostor, čime je, istini za volju, išao uz nos zapadnim zagovornicima politike sankcija, poslovniljudi malih zemalja, posebno centralne Evrope, takav luksuz sebi ne mogu da priušte.

O problemima globalne ekonomije razgovarano je i na zasedanju međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj”, koji se svake godine održava u Rusiji i čiji glavni zadatak je da razmotri geopolitičku istratešku poziciju najveće države na svetu u datom trenutku. Međutim, tema svetskih promena ovaj put izbila je u prvi plan, i to sa naslovom „Svetski poredak: nova pravila ili njihovo odsustvo?”.

Uz problem građanskog rata u Ukrajini, svetu su nametnuti i džihadistički ratovi na Bliskom istoku i šire, a koji prete da celu planetu okrenu naglavce. Kako se ispostavilo, SAD, koje su, prema nedavnoj tvrdnji argentinske predsednice Kristine Fernandez de Kiršner, izrečenoj tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, još 2012. obučavale te iste džihadiste zarad svrgavanja legalne sirijske vlasti. Vašington danas očigledno nema moć da kontroliše tog „duha iz boce” kojeg je pustio zarad sopstvenih interesa. Naprotiv, i tu borbu pokušava da nametne Evropi.

Države Starog kontinenta sve su uzdržanije prema globalnim planovima SAD, koje Evropljane, očigledno, vide samo kao topovsko meso. Reči koje je otvoreno izgovarao stradali De Maržeri, ostali upleteni u pokušaj Vašingtona da politički nadigra Moskvu, za sada, samo šapuću. Ali primetno je da se taj šapat sve više pojačava i, što je još važnije – umnožava.

Evropska unija sastavljena iz država sa različitim istorijama, kulturama, shvatanjima, još nije uspela te različitosti dovoljno čvrsto da harmonizuje. Ali ne samo svojom krivicom. Veliki udeo u tome odigrala je vašingtonska administracija koja je, gle čuda, bila jedan od inicijatora evropskog ujedinjenja, ali kojoj EU ne odgovara kao jaka samosvojna tvorevina, već samo kao skup zemalja podložnih uticajima sa druge strane Atlantika.

Te dve suprotnosti izbile su uvođenjem zapadnih sankcija Rusiji do punog izražaja. I postale prava glavobolja za pojedine članice EU. Dosadašnje poslovanje Evropljana sa Rusijom nije bilo zasnovano na pukom altruizmu već na koristi. Kako je govorio pokojni Maržeri, nafta se traži tamo gde je ima. Ali sada se ta korist sve više pretvara u gubitak i toga su u Briselu potpuno svesni.

Pitanje koje se nameće trebalo bi u stvari da glasi: da li EU može da vodi svoju spoljnu i ekonomsku politiku bez uplitanja SAD?

Kako izgleda, vreme za to još je daleko.