„Политика” поново пред читаоцима

„И ето још нису увенуле ни прве руже на гробовима палих у борбама по улицама Београда, а слобода се манифестује у свом најуочљивијем виду – у слободи јавне речи. „Политика” препорођена, подмлађена поново излази испод оног истог свог старог крова. Под тим кровом окупљало се, четири деценије оно што је у јавној речи некадашње мале Србије, потом злосрећне Југославије било слободољубиво и родољубиво. Реакција је гледала да их растури, и кадкад их растурала, али се готово увек нашао понеко да одржи тај пламен истинољубља.”

Ово је, између осталог, стајало у уводнику под насловом „Нова Политика у новој Југославији”, објављеном на другој страни нашег најстаријег листа, у суботу 28. октобра 1944. године.

Повод је био више него значајан. Наиме, само осам дана после ослобођења Београда „Политика” се поново појавила пред читаоцима. Пауза у њеном излажењу готово се била поклопила са временом које је главни град провео под окупацијом и трајала је од 06. априла 1941. до 28. октобра 1944. године. Тако је „Политика” наставила својеврсну традицију, започету још у Првом светском рату – да док траје окупација, лист не излази, а када стигне слобода, она симболично постане један од њених весника.

Ваљда је зато тај први број био готово разграбљен, мада се „Политика” појавила на само шест страна, што је било разумљиво имајући у виду околности под којима је одштампана. Срећом, захваљујући Николи Динићу Денделесу, „Политикином” ноћном метеру, који је сачувао њен месингани лого, лист се појавио у свом препознатљивом облику. Исти је био и директор – Владислав С. Рибникар, који је био симпатизер и учесник Народноослободилачког покрета, али и чувар њене традиције. Он је, одмах по ослобођењу Београда успео да окупи петнаестак њених предратних новинара и шездесетак штампарских радника, што је било довољно да лист поново буде покренут.

Наравно, њен садржај и уређивачка политика били су другачији у односу на предратну „Политику”, јер је другачија била и идеологија ослободилаца. Тако је, 28. октобра под насловом „Први говор маршала Тита у слободном Београду” преко читаве прве стране била објављена репортажа са војног дефилеа на Бањици. Овој паради присуствовао је и Јосип Броз који је тек био пристигао у наш главни град, што је била прилика да га Београђани први пут виде и чују.

„Долазак Врховног команданта Први пролетерски корпус сачекао је на бањичког пољу.Нешто пре три часа поподне цео корпус, у дубоко смакнутом поретку образовао је круг. На левом крилу стајала је коњица. До ње јединице 1, 3, 6, 13 и 21. дивизије. У средини је био широк подијум застрт српским ћилимима. Песма бораца надјачава ветар и разлеже се бањичким пољем. Свечане заставе, високо уздигнуте вијоре победнички поздрављајући ослобођени град”, пренела је „Политика”.

Говор који јетом приликом одржао Јосип Броз Тито био је у духу тада прокламованог братства и јединства. Он је захвалио Београђанима на држању током окупације, истакао допринос који су борци из Србије дали од подизања устанка до ослобођења главног града и захвалио је савезницима рекавши „наша је мисија не само да ослободимо своју земљу, него и да заједно са савезницима тјерамо непријатеља у његову јазбину и тамо учинимо крај аждаји која је хтела да учини крај човечанству”. Није, међутим пропустио да не спомене Недића, четнике Драже Михаиловића и остале „народне угњетаче и издајнике...”

У сличном тону били су и остали текстови. Тако је, у истом броју објављен разговор са генерал-лајтантима Пеком Дапчевићем и Кочом Поповићем, командантима операције за ослобођење Београда који су, поред осталог настојали да истакну југословенски карактер народноослободилачке војске: „Ова велика победа над највећим непријатељем наших народа од нарочитог значаја је по томе што су у борбама за ослобођење јуначког Београда дали своју крв синови јуначке Шумадије, јуначке Крајине и остале Босне, јуначке Црне Горе и синови белог Загреба и јуначког Загорја, синови кршне Лике, Далмације Славоније, Војводине и синови Словеније. Та победа је утолико дража што је извојевана заједно са јединицама славне, братске Црвене армије”.

Ваља истаћи да је у том, као и наредна два броја било много занимљивих текстова – репортаже о борбама за ослобођење града, чланак о учитељу Миладину Зарићу који је спасио савски мост, прича о згради београдског универзитета коју су Немци, из освете уништили приликом повлачења, вести са светских и југословенског ратишта. Објављене су и прве фотографије – како оне настале у борбама за ослобођење града, тако и слике које су овенчале тек стечену слободу. Ту је и слика Београђана који су разграбили тек обновљену „Политику” и новопокренути лист „20. октобар”. Све то наговештавало је да ће се, без обзира на сва ограничења које је доносила нова, у својој суштини такође тоталитарне идеологија „Политика” вратити традицији и поново постати најугледнији лист на овим просторима.

-----------------------------------------------------

Слике градског живота

Из текстова у тек обновљеној „Политици” могло се закључити и какав је амбијент владао у ослобођеном Београду, при чему нису заобилажене и неке негативне појаве. Тако је у броју од 28. октобра, између осталог, објављено и да: „У последње време неодговорна лица – непријатељи наше војске самовласно улазе у станове и односе поједине ствари у личне сврхе. Да се то убудуће не би дешавало обавештавамо све грађане да нико нема права вршити претресе, реквизиције и конфискације, ко није снабдевен прописним писменим решењем власти.”

У истом броју објављено је да је у Београду обновљено снабдевање струјом и водом, али и да поједини грађани не поштују наредбу о обавезном ноћном замрачивању, због чега им је запрећено казном. Тих дана у граду се стабилизовало и снабдевање основним намирницама, а нова власт прописала је да цена килограма хлеба буде 50 динара.Због малог броја страна и специфичних услова било је недовољно простора за мале огласе, али се и из оних који су објављени могао наслутити дух времена, као и сва трагичност рата. Тако је већина малих огласа објављених 28. октобра гласила овако: „живи и здрави Веизовић и Кесић”, „породице Секерезовић, Кораћ, Васиљевић, Ђурић. Правице, добро су и здраво”...

„Политика” од 28. октобра коштала је 10 динара и налазила се на старој адреси – у Поенкареовој 31. Био је то њен 11798 број.

-----------------------------------------------------

Пратилац судбине српског народа

„Политика” је у својој историји, дугој 110 година, свега у неколико наврата прекидала рад и то, у ратним околностима, током окупације, делећи и на тај начин судбину српског народа. Први пут „Политика” није изашла од 14. новембра до 21. децембра 1914, када су, током Колубарске битке аустроугарске трупе накратко освојиле Београд. Друга и најдужа пауза трајала је од 23. септембра 1915. до 1. децембра 1919. године– случај је хтео да лист буде обновљен на годишњицу стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Трећа пауза трајала је од бомбардовања до ослобођења Београда у Другом светском рату, односно од 6. априла 1941. до 28. октобра 1944. године. „Политика” је у миру, само једном прекидала рад и то лета 1992. године, због штрајка новинара незадовољних одлуком тадашње владе Србије да наш најстарији лист претвори у јавно предузеће.