Порука са Арлингтона

,,Петерсон, амбасадор Сједињених Држава – Југославија, Гватемала, Швајцарска.” То је све што је уклесано на надгробни споменик поред кога пролази већина од око четири милиона годишњих посетилаца најчувенијег америчког гробља, распростртог на око 250 хектара побрђа на десној обали реке Потомак, преко пута Беле куће и других знаменитости америчке престонице.

Други сусед гробља је Пентагон, седиште америчке оружане силе. Арлингтон је национално војно гробље, где је међу близу 350.000 споменика војницима и невелики број оних који означавају последње коначиште два председника (Кенеди и Тафт), неколицине дипломата попут Петерсона (амбасадор у Југославији био је 1944), тројице судија Врховног суда, али и 14 новинара, једног музичког генија (Глен Милер), па и најуспешнијег професионалног боксера свих времена, Џо Луиса.

Недавно је у једној колумни ,,Њујорк тајмса” обелодањено да је крајем 2011. одбијена молба да гробно место у Арлингтону добије још један дипломата, амбасадор и специјални изасланик двојице америчких председника (Клинтона и Обаме), познат иначе и као ,,балкански булдожер”. Дакле Ричард Холбрук, који је преминуо у децембру 2010.

Захтев је поднела његова удовица Кети Мортон, а њену иницијативу је подржала покојникова лична пријатељица и професионална дружбеница Хилари Клинтон, док је још била шефица америчке дипломатије. ,,Мало је дипломата у историји оставило тако дубок и трајан утицај на курс рата и мира као Ричард и мало је цивилних вођа толико доследно подржавало војску САД”, написала је, између осталог Клинтонова предлажући да се вечном кућом у Арлингтону Холбруку ода још једна почаст.

Навела је и покојникове заслуге за Дејтонски споразум (али колумниста, Роџер Коен, коме је ставила на увид копију тог писма, не открива да ли се у њему помиње и да је он уручио последњи ултиматум Слободану Милошевићу пред почетак бомбардовања Србије 1999). Посебно је указала да су његове дипломатске активности биле испреплетане са војним акцијама, као и да је ,,Ричард више пута био у првој линији фронта, верујући у принцип једна мисија, један тим”.

У одговору секретара Копнене војске Мартоновој, открива се да су захтев подржали ,,неки од највиших функционера земље”, али да, упркос томе, ,,амбасадор Холбрук, нажалост, не испуњава услове да почива у Арлингтону”, јер је критеријум за сахрану или полагање урне тамо искључиво служење у војсци.

Историјски изузеци се не наводе. Поменути први амерички амбасадор у послератној Југославији, био је и армијски мајор, мада се то на његовом споменику не види. И други цивили сахрањени у Арлингтону у неком су моменту носили униформу, док се почившим председницима та почаст указује као врховним командантима. Па ипак, у Арлингтону су и гробови оних за које су, интервенцијама које су, за разлику од ове, имале успешан исход, начињени преседани.

Занимљиво је да је управо Холбрук 1996. интервенисао да се у Арлингону обезбеди гробно место за Мориса Лоренса, америчког амбасадора у Швајцарској (и богатог трговца некретнинама), да би годину дана касније, када је откривено да је Лоренс лагао да се борио у Другом светском рату, породица његове земне остатке преместила у Калифорнију.

Међу онима који су се заложили за ову врсту посмртног признања познатом дипломати био је и адмирал Мајкл Мален, начелник Здруженог Генералштаба америчких оружаних снага у време када је Холбрук био Обамин изасланик за Авганистан и Пакистан, изјавивши колумнисти ,,Њујорк тајмса” да би став војске могла да промени само интервенција Беле куће.

Тако нешто се, уосталом, већ догађало: Клинтонова влада је, све у свему, направила изузетке за чак 69 личности, омогућивши њихову сахрану на ,,најсветијем америчком гробљу”.

Обамина Бела кућа у овом случају није интервенисала, јер за тако нешто, да кажемо нашим речником, није било , политичке воље. Да ли зато што је Холбрук био симбол Клинтонове ере и послехладноратовске Америке као безобзирне империјалне силе, или зато што за Обаму ,,булдожер” није више средство за решавање спољнополитичких криза и међународних проблема, може само да се нагађа. Али оно што се поуздано зна, то је да се Холбрук није уклапао у Обамине визије дипломатије, да је било и извесне личне нетрпељивости новог председника према пријатељу и важном сараднику некадашње ривалке из председничке трке и потоње државне секретарке, као и да у врлетима Авганистана нису помагали његови рецепти са Балкана, не само зато што Хамид Карзаи није био Слободан Милошевић...

Обамин рејтинг је иначе последњих месеци веома низак: оно што му се највише замера, то је управо одсуство рекло би се ,,холбруковске” агресивности, (Бил) Клинтонове дипломатске превртљивости и Бушове спремности да олако започиње ратове.

Историја би веома брзо могла да покаже да су ове Обамине мане – у ствари врлине.